Nastavljamo vožnju kroz centar Turije i stižemo do spomenika narodnom heroju Petru Drapšinu (1914-1945) koji se nalazi na uglu ulica Svetog Save i Dositeja Obradovića, ispred osnovne škole koja nosi njegovo ime. Rad je vajara Slobodana Bodnarova i podignut je 1978.
Spomenik Petru Drapšinu i spomen ploče meštana Turije stradalih u Drugom svetskom ratu postavljene su na popločanom platou, bronzana skulptura je u prirodnoj veličini sa postamentom i natpisima. Četiri ploče sa imenima stradalih i jedna dodata manja su iza spomenika, dok su klupe sa desne strane. Sve je urađeno od istog materijala – crnog mermera i čini jedinstvenu celinu. Kasnije dodata ploča nosi samo jedno ime – Aleksandra Bapina, vojnika Vojske VJ koji je poginuo u Beogradu za vreme NATO-bombardovanja 28. maja 1999. pred sam kraj rata, gotovo kao u onoj pesmi Grigora Viteza.
General Petar Drapšin je rođen 15. novembra 1914. u Turiji u siromašnoj seljačkoj porodici. Osnovnu školu je završio u Turiji, a nižu gimnaziju u Srbobranu posle čega odlazi na zanat u Beograd.
Učestvovanje u akcijama koje je organizovao SKOJ doveo je Drapšina u redove Saveza komunističke omladine Jugoslavije, a malo kasnije i na dužnost sekretara organizacije SKOJ-a Srednjetehničke škole u Beogradu. 1937. Drapšin odlazi u Prag na studije, na tamošnjem Tehničkom fakultetu.
Privučen oslobodilačkom borbom španskog naroda protiv generala Franciska Franka, posle kraćeg vremena odlazi da se bori na poljima Andaluzije. Posle Frankovog trijumfa, Drapšin sa ostalim borcima internacionalnih brigada odlazi u Francusku gde je interniran u logor. Bekstvo koje je organizovala KPJ preko svojih kanala, Drapšin je iskoristio da bi stigao u Zagreb. Odatle je prešao u Hercegovinu i sa ilegalnim imenom Petar Ilić Španac, već u prvim danima rata postao jedan od organizatora ustanka.
Petar Drapšin je imao čin kapetana španske republikanske armije, slično kao i Peko Dapčević, Kosta Nađ, Ivan Gošnjak, Franc Rozman Stane i mnogi drugi.
U leto 1944. postao je zamenik komandanta Glavnog štaba NOV i PO Hrvatske. Krajem 1944. poslat je u Dalmaciju za komandanta Osmog korpusa NOVJ. Prvi čin – pukovnika, dobio je 1. maja 1943, u čin general-majora unapređen je 1. novembra 1943, a u čin general-lajtanta 3. januara 1945.
Kada je u februaru 1945. godine formirana Četvrta jugoslovenska armija, general-lajtnant Petar Drapšin je postavljen za njenog komandanta.
General Drapšin je bio čuven po tome što su njegovi tenkovi ušli u Trst. Tu je bio zarobljen i uništen veliki broj neprijateljskih snaga. Borbi za Trst su prethodile uspešno rukovođene operacije: desant na Istru, oslobođenje Tržiča i Gorice…
Na prvim izborima za Ustavotvornu skupštinu, novembra 1945. godine, kandidovan je za narodnog poslanika, ali je njegovu vojnu slavu prekinuo nesrećni slučaj pri kom je poginuo 2. novembra 1945. u Beogradu. Naime, zvanična verzija u biografiji ovog oficira kaže da je pištolj kojim je rukovao slučajno opalio i usmrtio ga. Međutim, postoje još dve nezvanične verzije. Prva da je izvršio samoubistvo, što su komunisti decenijama skrivali, i druga, da je likvidiran po naređenju Josipa Broza, jer je popularnost Drapšina među borcima postala, po njegovom mišljenju, prevelika i mogla je da ugrozi kult ličnosti koji je gradio.
Pored spomenika Petru Drapšinu do proleća 1999. stajao je tenk iz vremena NOB-a koji je tada sklonjen „kako selo ne bi postalo meta NATO-avionima’. Neko vreme bio je u dvorištu sada napuštene kuće u kojoj je bila baza NOP. Posle mu se gubi svaki trag. Neki meštani tvrde da se nalazi u rodnoj kući Petra Drapšina, odmah pored zgrade Mesne zajednice, ali ona je bila zaključana pa to nismo uspeli da proverimo.
Čini se da su autori grafita u ovom delu Bačke posebno nadareni. Slično kao i u Nadalju i ovde, u Turiji na zgradi Kulturnog centra – neko je napisao: „Bože, ako opet budeš pravio svet – pamet u glavu!”.
Nekada je u Kulturnom centru radilo pozorište sa velikom binom. Danas u celoj zgradi u funkciji samo jedna prostorija u kojoj je biblioteka. Tu zatičem ljubaznu bibliotekarku koja mi pokazuje portret Petra Drapšina u hodniku i objašnjava gde je kuća u kojoj se nalazila partizanska baza za vreme NOB-a.
Iz Turije na Parisku mirovnu konferenciju
Turinac Ilarion Zeremski (1865-1931) bio je episkop gornjokarlovački 1920-1931. i delegat na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. Ilarion (svetovno Vladimir) Zeremski rođen je u Turiji 27. februara 1865. Završio je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, pravne nauke slušao u Budimpešti, a Moskovsku duhovnu akademiju završio je 1890. sa stepenom magistra bogoslovlja.
Na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. episkop Ilarion je bio, kao ekspert za Vojvodinu, član naše mirovne delegacije. Iste godine je izabran i za profesora Univerziteta u Beogradu, ali zbog odlaska na eparhiju nije mogao prihvatiti ovaj položaj. Kao vrsni saradnik Istorijskog društva u Novom Sadu, episkop Ilarion je pripremao za štampu knjigu životopisa arhijereja Karlovačke mitropolije, koja je trebalo da izađe u izdanju ovoga društva, ali je sav ovaj materijal, na žalost, nestao za vreme Drugog svetskog rata.
Na kraju Ulice Vuka Karadžića, na broju 52 nalazi se pomenuta Spomen kuća, tačnije ono što je od nje ostalo. Treba li napomenuti da je pod zaštitom je države kao nepokretno kulturno dobro – spomenik kulture na osnovu Rešenja broj 202 od 25. novembra 1964. Ono što smo zatekli, međutim, govori o još jednom primeru nebrige za kulturnu i istorijsku baštinu. Kuća je potpuno zapuštena i samo što se ne sruši pa je verovatno čeka sudbina slične kuće u Nadalju o kojoj sam pisao ranije – koja se potpuno srušila. U dvorištu je podignuto postrojenje za prečišćavanje vode koje prema tvrdnjama meštana – nikada nije proradilo…
Za vreme okupacije u ovoj kući održavala su se Pokrajinska savetovanja Komunističke partije, a sekretar pokrajinskog komiteta Svetozar Marković –Toza štampao je ovde prvi broj lista „Istina”. U kući se nalazila i baza koja je služila za ilegalan rad i bila skrovište ispred fašističkih okupatorskih vlasti.
Za sedam dana, u trećem nastavku reportaže o Turiji – o poseti Tatić salašu, „Kobasicijadi” po kojoj je selo najpoznatiji ali iz jednog drugog ugla, napuštenoj zgradi Železničke stanice kao i o reci Turija i gradiću Turisku u zapadnoj Ukrajini.
Dnevnik.rs/R. bian
