Odbijanje je neprijatnost za svakoga, pogotovu za nesigurne osobe.
Većina ljudi teško prihvata odbijanje. Izgovoreno odsečno „ne” izaziva ozbiljnu frustraciju još od ranog uzrasta, a lični identitet delimično je određen načinom na koji se drugi ljudi prema nama ponašaju.
Rušenje pozitivne slike o sebi
„Ljudi žele da održe pozitivnu sliku o sebi, da sebe vide kao inteligentna, razborita i pristojna bića. Ukoliko osobu doživljavamo bliskom, utoliko će nam biti teže da njeno odbijanje prihvatimo. Isto tako, što je važnija određena situacija, utoliko će odbijanje teže pasti”, objašnjava psihoterapeut Dragana Ivković za „Magazin”. Ona dodaje i da samopoštovanje zavisi od procena sopstvene vrednosti i stepena u kojem se neko smatra dobrim, sposobnim i poštenim. Međutim, odbijanje je nešto što sopstvenu sliku o sebi samom narušava i ubija samopouzdanje.
„Čovek oseća neprijatnost kada se njegov doživljaj stvarnog Ja, onoga što on jeste, razlikuje od njegovog idealnog Ja, koje je željeni pojam o sebi. Tokom odrastanja dete se susreće s različitim očekivanjima, a sve počinje od roditelja. Ta očekivanja vremenom dete prihvati i ona postaju njegova lična očekivanja ili njegovo idealno Ja. Kada dođe do disbalansa između idealnog ili očekivanog, nastaje razočaranje u samoga sebe, osećanja nesigurnosti, potištenosti, tuge, nezadovoljstva i drugih emocija vezanih za loše raspoloženje. Takođe, ljudi imaju potrebu za osećajem određene kontrole nad svojom okolinom. Kada ljudi iskuse gubitak kontrole, tako da veruju da imaju mali ili nikakav uticaj na to da li im se događaju dobre ili loše stvari, dolazi do brojnih posledica”, navodi naša sagovornica.
Postoje i šeme koje smo razvili, često u ranom detinjstvu, a koje nisu funkcionalne danas. Na primer, kao dete nismo imali dovoljno podrške da istražujemo jer su roditelji sve radili umesto nas. Šema koja se tada razvila može uticati na naš osećaj samopouzdanja. Situacija odbijanja može nas navesti, u ovom slučaju, da ponovo doživimo nesigurnost i nedostatak podrške, pa i da doživimo mnogo jaču neprijatnost.
Posledice odbijanja razmatraju se i s aspekta čovekove potrebe da pripada. Nakon fizioloških potreba, kao što su zadovoljenje gladi, žeđi i potrebe za sigurnošću (bezbednost, red), sledi bazična potreba za pripadanjem i ljubavlju.
Samo retki ljudi mogu da žive izolovano i budu srećni. „Kroz interakcije primamo emocionalnu podršku, naklonost i ljubav i učestvujemo u prijatnim iskustvima. Drugi ljudi su važni za osećaj lične dobrobiti. U svim ovim situacijama narušava se mir i doživljavamo određenu neprijatnost i tenziju. Tenzija koja se tada javlja može biti jednaka tenziji koja nastaje kada osećamo glad ili žeđ. Tada čovek poseže različitim manevrima da bi održao pozitivnu sliku o sebi. To mogu biti omalovažavanje, umanjivanje vrednosti određene situacije, promena interesovanja, opravdavanje svog ponašanja. Teško je u potpunosti sagledati realno sliku u kojoj se nalazimo”, primećuje naša sagovornica.
Prihvati sebe, prihvati druge
Međutim, kako objašnjava, ne mora uvek doći do velike tenzije. Neki ljudi imaju stabilan osećaj pripadnosti, prihvataju sebe same, prihvataju druge, svet. Oni su usredsređeni na problem umesto na sebe, imaju sposobnost da se izdvoje, nezavisni su i samodovoljni, imaju razvijene duboke emocionalne odnose s malim krugom bliskih ljudi i sposobni su da razlikuju sredstva od ciljeva. Te osobe, po pravilu, odbijanje ne doživljavaju kao nešto strašno.
Narušenu sliku o sebi možemo da menjamo i na nju možemo da utičemo jačanjem samopouzdanja kroz podršku drugih i samopodršku, osvešćivanjem automatskih misli i njihovom racionalizacijom, uviđanjem da nečije odbijanje nema veze s našom vrednošću. Čak i izlaganje riziku može da bude određena relaksacija i put ka prevazilaženju neprijatnosti.
Bolan raskid, otkaz na poslu
Privatno ili poslovno – koje „ne” više boli? To zavisi od mnogo faktora, a ključan je – šta nam je u tom periodu života u fokusu. Osobe koje jure karijeru ako i dožive neki ljubavni peh shvatiće ga usputno. Ali otkaz, s druge strane, doživeli bi vrlo tragično. Ili ako je osoba egzistencijalno ugrožena, svakako će neuspeh na poslu doživeti vrlo ozbiljno.
„Ljudi se retko nalaze u tako crno-belim situacijama. Obično kada imamo partnera, lakše doživimo poslovno odbijanje, jer može biti da su naše osnovne potrebe zadovoljene. S druge strane, jedan od najintimnijih odnosa u našem životu je partnerski odnos. Često se nerazrešeni odnosi s našim roditeljima nesvesno unose u ovaj odnos. Ljubavno odbijanje u tom slučaju pokreće neke naše mnogo starije obrasce ponašanja i aktivira osećanja koja pripadaju detinjstvu. U tom slučaju partnersko odbijanje može biti veoma teško”, navodi Ivković.
