U najvećem delu Srbije ovogodišnja sezona berbe borovnice privodi se kraju, a proizvođači mogu konačno da odahnu — ovog puta bez gubitaka, uz pristojnu zaradu. Cena koja je dominirala u otkupu iznosila je čak 6,5 evra po kilogramu, što je više od otkupne cene maline i predstavlja jedan od najpovoljnijih trenutaka za uzgajivače ovog voća u poslednjih nekoliko godina.
Stabilna cena
Kako navodi dr Aleksandar Leposavić, predsednik Naučnog voćarskog društva Srbije, kraj berbe je doneo blago smanjenje cene na oko 6 evra, ali to nije umanjilo opšti utisak: „Kvalitet borovnice je, kao i prethodnih godina, na visokom nivou. Novina je u tome što sve veći broj proizvođača zbog potreba tržišta plodove odmah pakuje u mala pakovanja, pothlađuje i direktno transportuje do krajnjih destinacija, čime se čuva svežina i nutritivna vrednost.“
Pored izvoza, sve je veći i plasman na domaćem tržištu, kao i udeo borovnice u prerađenom obliku, što ukazuje na stabilizaciju i širenje sektora voćarstva u Srbiji.
Stvarni podaci o površinama pod zasadima
Prema zvaničnim statističkim podacima, borovnica se u Srbiji gaji na više od 8.000 hektara, ali dr Leposavić smatra da je realna brojka znatno niža — oko 3.000 hektara. „Bez obzira na razlike u zvaničnim i stvarnim brojkama, ono što je nesporno jeste da je Srbija postala lider u ovom delu Evrope kada je reč o proizvodnji visokožbunaste borovnice“, ističe on.
Zanimljivo je da su glavni investitori u ovaj vid poljoprivrede ljudi koji su uspešni u drugim delatnostima i koji ulažu u moderne zasade čija cena po hektaru često dostiže između 50.000 i 60.000 evra.
Pioniri uzgoja borovnice i izvozna nepravda
Prvi veći komercijalni zasadi borovnice u Srbiji počeli su da niču 2006. godine u opštini Arilje, a zahvaljujući savremenim tehnikama uzgoja i pažljivo izabranom vremenu berbe, domaći proizvođači uspešno konkurišu i zemljama sa daleko dužom tradicijom u uzgoju ovog voća.
Ipak, kvalitet koji se proizvodi u Srbiji nije u potpunosti prepoznat u svetu, i to ne zbog slabog roda, već zbog načina izvoza. „Naša borovnica se pretežno izvozi u Holandiju, gde se potom reeksportuje bez oznake porekla, pa krajnji potrošači ne znaju da zapravo jedu srpsko voće vrhunskog kvaliteta koje s pravom nosi epitet ‘supervoće’“, objašnjava Leposavić.
Preveliki fokus na veličinu umesto na ukus
Veliki problem za domaće proizvođače predstavlja činjenica da se kao glavni kriterijum kvaliteta uzima samo veličina ploda, dok se pritom zanemaruju sastav, ukus i druge nutritivne osobine.
„Standard 16+ (prečnik borovnice) je zapravo rezultat pritiska prodavaca đubriva i biostimulatora, koji su kroz godine nametnuli sve veće zahteve za krupnoćom“, kaže Leposavić. Zbog toga su proizvođači morali da sprovode rigoroznu rezidbu i intenzivnu ishranu, što je značajno povećalo troškove proizvodnje, ali i rizik po opstanak manjih proizvođača.
Izazovi skladištenja i transporta
Pored visokih ulaganja i tržišnih izazova, očuvanje kvaliteta od berbe do potrošača postaje sve zahtevnije. „Temperaturni režim, ambalaža i brzina transporta igraju ključnu ulogu u zadržavanju svežine, a svaka greška može dovesti do ozbiljnih gubitaka“, ističu stručnjaci.
Dok se borovnica sve više pozicionira kao najprofitabilnije jagodasto voće u Srbiji, jasno je da predstoji još mnogo posla u oblasti brendiranja, pravilnog izvoznog modela i očuvanja autentičnosti proizvoda. Do tada, proizvođačima ostaje da se bore na tržištu sa svojim znanjem, strpljenjem i – borovnicama koje vrede više od zlata.
