Cene poljoprivrednih i ribarskih proizvoda u junu ove godine zabeležile su snažan skok u odnosu na isti mesec prošle godine. Prosečan rast iznosio je 13,4%, ali pojedine kategorije beleže daleko dramatičnije promene. Posebno se izdvaja voće, čija je cena skočila čak 81,4%, dok su žitarice poskupele za 3,9%.
U poređenju sa majem, prosečne cene su u junu porasle za 1,5%, pri čemu je voće poskupelo za 22%, a stoka i živina za 6,7%. Na ove promene utiču sezonski faktori, klimatske prilike i visoki troškovi proizvodnje, dok su padavine i grad tokom proleća dodatno umanjili prinose. Visoki troškovi đubriva, energenata i stočne hrane nastavili su da opterećuju proizvođače, a povećana tražnja za određenim vrstama voća i žitarica, posebno za izvoz, dodatno je podigla cene na domaćem tržištu.
U prvih šest meseci 2025. godine cene su u proseku porasle 4,8% u odnosu na isti period prošle godine. Najveći uticaj imali su rast cena žitarica od 15,9%, voća od 32,6% i industrijskog bilja od 4,9%. Stručnjaci upozoravaju da bi, ukoliko se ne stabilizuju troškovi transporta i energenata, cene hrane mogle nastaviti da rastu i u narednim mesecima.
Kako poskupljenja pogađaju domaćinstva
Za domaćinstva, ovaj skok cena znači direktan udar na budžet. Hrana i bezalkoholna pića čine najveći deo mesečnih izdataka, pa svako poskupljenje odmah smanjuje prostor za druge potrebe – od stanarine i računa, do odeće, prevoza i obrazovanja. Mnogi građani priznaju da se više ne radi o tome gde će kupovati, već šta će kupiti, jer su razlike u cenama sve manje značajne.
Minimalac raste, ali ne stiže korpe
Iako je minimalna zarada početkom godine povećana sa 271 na 308 dinara po satu (+13,7%), a od oktobra ide novo povećanje na 337 dinara (+9,4%), taj tempo i dalje ne prati rast cena hrane. Neke kategorije, poput voća, otišle su daleko iznad rasta plata, što znači da minimalac samo delimično „krpi“ inflaciju, ali ne donosi realno poboljšanje standarda.
Klizanje ka siromaštvu
Kada cene hrane rastu brže od prihoda, ljudi su prinuđeni na odricanja – od kvalitetnije ishrane, preventivnog zdravstvenog pregleda, pa do vannastavnih aktivnosti za decu. To vodi ka tihom siromaštvu koje posebno pogađa višečlane porodice i ruralna domaćinstva. Trenutno, gotovo svaki četvrti stanovnik Srbije nalazi se u riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti.
Kada se najveći deo prihoda troši na osnovne potrebe, potrošnja stagnira, privreda gubi zamajac, investicije se odlažu, a mladi češće razmišljaju o odlasku. Čak i kada inflacija uspori, visoki nivoi cena hrane ostaju „ukorenjeni“ u budžete, pa se standard sporo oporavlja. To znači sporiji privredni rast, manju produktivnost i teži izlazak iz zamke srednjeg dohotka.
Gde je Srbija u odnosu na region i svet
Srbija se po cenama namirnica nalazi u sredini regionalne lestvice. U Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji cene su nešto niže, dok su u Bugarskoj i Albaniji više. U poređenju sa ekonomijama slične snage van regiona, poput Jermenije ili Gruzije, Srbija je skuplja od Gruzije, a blizu Jermenije. U zemljama zapadne Evrope, poput Luksemburga i Danske, cene jesu znatno više, ali prosečne zarade i kupovna moć tamo omogućavaju da hrana zauzima daleko manji udeo u porodičnom budžetu.
Zašto baš hrana
Na skok cena utiče kombinacija faktora – klimatske nepogode, smanjeni prinosi, poskupljenje repromaterijala, energenata i radne snage, kao i troškovi transporta. Domaće tržište je osetljivo na sezonske šokove, pa su pikovi poput rasta cena voća izraženiji nego u stabilnijim ekonomijama.
Kratkoročno, moguće je ublažiti pritisak privremenim smanjenjem marži na osnovne proizvode, jačanjem konkurencije u maloprodaji i kontrolom nelojalnih praksi. Dugoročno, rešenje leži u ulaganju u navodnjavanje, skladišne kapacitete i domaću preradu, kako bi se smanjila zavisnost od uvoza i sezonskih oscilacija. Za građane, jedina održiva zaštita su veće plate kroz rast produktivnosti, što zahteva ulaganja u znanje, tehnologiju i predvidivo poslovno okruženje.
Bez bržeg rasta realnih zarada i smanjenja troškova proizvodnje hrane, sve veći broj ljudi biće prinuđen da živi na ivici budžeta. To nije samo socijalni problem, već i kočnica ekonomskog razvoja Srbije, čije će posledice biti vidljive godinama.
