Prema istraživanjima mikro i nanoplastične čestice dopiru do mozga svakodnevno. Nanoplastika se definiše kao čestica manja od 0,001 milimetar, a mikroplastika je nešto veća, može dostići i maksimalnih pet milimetara. One su svuda oko nas, u zemljištu, preko njega dospevaju u biljke, nalaze si u vodi, na kraju krajeva i u našoj ishrani.
Mnogi ljudi koji svakodnevno koriste plastične flaše, nose ih sa sobom na dnevne aktivnosti, prema istraživanjima Medicinskog fakulteta u Beču, unose 90 hiljada plastičnih čestica godišnje. Oni koji koriste flašice od čelika, ili piju vodu sa slavine, unose više od duplo manje, u zavisnosti od mesta gde žive, i kvaliteta vode.
U ovom novom istraživanju, uz pomoć kompjuterskih projekcija na životinjima, dokazano je da se trag ovih čestica beleži samo dva sata nakon unosa, ali da je prisutan i da probija kroz ključnu površinsku strukturu. Funkcija ove ćelijske barijere je da štiti mozak od toksina, i takvih zidova ima i u nekim drugim organima, međutim pomenute čestice uspevaju da ga savladaju prema ovim podacima.
Čestice plastike koje pre svega kroz lanac ishrane, na primer ambalaže, dospevaju u našu krv, i naš organizam, tu ostaju dugo, i mogu da uzrokuju promene u orgamizmu, ili da ubrzavaju određene bolesti, ali tim istraživanjima se nauka još uvek bavi.
Izvor: Energetski portal
