Roditelji širom Srbije s pravom su zabrinuti – uprkos postojećim propisima, brojni slučajevi ukazuju na ozbiljne propuste u bezbednosti organizovanog prevoza dece.
Starost autobusa
Iako se organizovani prevoz dece u Srbiji sprovodi prema Pravilniku koji bi trebalo da garantuje bezbednost, praksa pokazuje sasvim drugačiju sliku. Nedavni incident na putu Zaječar–Paraćin, u kome je autobus prepun učenika osnovne škole iz Prokuplja planuo tokom vožnje, još jednom je otvorio pitanje – koliko su ova vozila bezbedna?
Autobus koji je izgoreo bio je registrovan i formalno ispravan, ali – star! Nakon požara koji su gasili vatrogasci, ostala je samo olupina. Srećom, niko nije povređen jer su deca evakuisana na vreme.
„Šta bi bilo da su u autobusu bila deca iz vrtića?“, pita se Damir Okanović, direktor Komiteta za bezbednost saobraćaja, dodajući da je KBS ranije predlagao ograničenje starosti autobusa, ali taj predlog nikada nije usvojen.
Zakonski tehnički ispravni, ali stvarno nebezbedni
Prema važećem Pravilniku, autobus koji prevozi decu mora da bude registrovan, tehnički pregledan (najviše 30 dana pre puta), da ima pojaseve, aparate za gašenje, prvu pomoć i ispravno grejanje i hlađenje. Starost autobusa se – nigde ne pominje.
U tom pravnom „ćorsokaku“, kako kaže Okanović, autobus star 30 godina može da bude „tehnički ispravan“ i da bez prepreka prevozi više desetina đaka.
Kvarovi i lažne dozvole
Prošlog meseca, jedan od dva autobusa koji je trebalo da preveze učenike iz Užica na ekskurziju u Sirogojno – nije prošao tehnički pregled. Razlog: neispravne kočnice. Samo pukom srećom deca nisu krenula na put.
Pre tri godine, još jedan sličan slučaj – vozač sa isteklog vozačkom dozvolom uhvaćen u rutinskoj kontroli. Ekskurzija – otkazana.
Okanović upozorava: „Pravilnik postavlja minimalne standarde bezbednosti, ali realna praksa ih često srozava ispod te granice.“ U najgorem slučaju, roditelji decu šalju na put u vozilima koja su godinama stajala zapuštena, bez servisa, a onda samo „probno“ registrovana da bi obavila jedan unosan posao.
Tenderi na papiru – realnost na putu
Još jedna zabrinjavajuća pojava koju stručnjaci navode jeste da prevoznici na tenderima prijave noviji i ispravan autobus, a na dan ekskurzije pošalju starije, lošije vozilo. Ovakva praksa je sve učestalija, jer kontrole na terenu nisu sistematske niti dovoljne.
„Neki autobusi su bukvalno izvučeni sa njive, bez klime, sa problematičnim kočnicama, stariji od 25 godina. Ali formalno ispunjavaju uslove jer imaju važeću registraciju i tehnički pregled. Mi ih zovemo ‘autobusi sa ledine’ – nisu ni za gradski prevoz, a kamoli za ekskurziju“, kaže Okanović.
Vozači
Pravilnik propisuje da vozači moraju imati važeću vozačku dozvolu, lekarsko uverenje, kvalifikacionu karticu i ugovor o radu. Međutim, usled hroničnog nedostatka profesionalnih vozača, sve češće se angažuju ljudi bez adekvatnog iskustva.
„Zbog izmena zakona, sada autobus može voziti osoba sa 21 godinom, što znači da mu đačka ekskurzija može biti praktično prvi dan na poslu“, objašnjava Okanović. „Postavlja se pitanje koliko su ti mladi vozači spremni za ovako odgovorne zadatke.“
Širi problem
Važno je znati da se Pravilnik ne odnosi isključivo na škole. U njega spada i prevoz dece iz sportskih klubova, kulturno-umetničkih društava, kao i drugih vaspitno-obrazovnih ustanova. Zbog toga rizik obuhvata desetine hiljada dece širom Srbije koji odlaze na takmičenja, nastupe i turnire.
Šta je rešenje?
Stručnjaci godinama traže hitne izmene Pravilnika. Najpre, da se ograniči starost autobusa – da vozila starija od 10 godina ne mogu prevoziti decu. Zatim, da se pooštri kontrola vozača i tehničkih pregleda, ali i da se na terenu češće proverava da li vozilo koje je na papiru – zapravo i vozi.
U suprotnom, svakom novom ekskurzijom, rizik će se ponavljati, a roditelji će s pravom strepiti kad njihovo dete uđe u „registrovan“ autobus.
Roditeljska bezbednost ne sme zavisiti od sreće, već od zakona i odgovornosti države.
„Bezbednost dece mora biti svetinja, a ne statistička šansa da se ništa loše ne dogodi.“ – zaključuje Okanović.
