U žitnici Evrope početkom 19. veka, Novi Sad je bio centar trgovine, te su mnogi odlučivali da se upravo ovde skuće, a da robu odvoze u gornje krajeve Austrougarske.
Kako je svedočio gradski apotekar Franc Šams, opisujući dinamičan život naše varoši i prosperitet vezan za reku: „Brodovi od najmanjih do najvećih vrsta nalaze se ukotvljeni na levoj obali dunavskoj. Tamo se vide lađe koje, noseći šest do osam hiljada merica žita, seku Dunav nagore i nadole; njih je matica reke vodila nizvodno, a robijaši osuđeni na teški rad vukli su lađe uz vodu.”
Prevoz žitarica vodenim putem bio je ne samo mukotrpan, usled brojnih prepreka duž rečnih obala, već i vrlo rizičan zbog razbojnika – pustahija koji su ga presretali. Trgovci se sigurnije nisu osećali ni na kopnu, te je roba transportovana u kiridžijskim karavanima, koje je činilo i do deset seljačkih kola sa arnjevima, u pratnji naoružanih ljudi. Prilike će se popraviti posle Prvog svetskog rata, s pojavom železnice i šlepova koje su vukli parni i motorni remorkeri.
Među prvim poznatim novosadskim trgovcima žitom ostali su upamćeni Živko Subotić, Manojlo Davidović, te Lazar Dunđerski, ali i ostali članovi njegove porodice. Naime, osim što je imao sopstvenu proizvodnju pšenice, Lazar je naveliko kupovao robu po celoj Bačkoj i u Banatu i raspolagao sopstvenim lađama, a u Sentomašu (današnjem Srbobranu) imao veliki magazin. U Novom Sadu je 1896. sagradio kuću na uglu Kisačke i Temerinske ulice, u neposrednoj blizini Žitne pijace. Osim njega, u Šematičkom almanahu iz 1936. navode se firme „Bau i kompanija”, „Produktiva”, kao i konkurenti Leo Vajs, Franja Sirteš, Oskar Šozberger i Bela Gold. S obzirom na veze sa trgovcima u Pešti i Beču, pa i na sposobnost da procene pravi kvalitet pšenice, ječma, zobi i kukuruza.
Prva Žitna pijaca protezala se od današnjeg hotela „Vojvodina” do Jermenske crkve, na koju nas sećaju spomenik i kosturnica ispred Pupinove plate, a na mestu stare pošte nalazila se opštinska vaga. Odatle je pijaca 1850. premeštena na trg koji su presecale Temerinska, Kisačka, Ćurčijska i Kazandžijska ulica i „krunisana” krstom od erdeljskog crvenog mramora, koji je posle jednog veka prenet na Almaško groblje. Mnogim trgovcima nije bilo pravo zbog ove selidbe iz centra grada, te su se Magistratu požalili da je na novom mestu premalo prostora ne samo za njih već i za poštanska kola, koja svakog dana muku muče sa svetinom kad treba da prođu Temerinskom ulicom. Magistrat za to nije imao sluha, smatrajući da je mesto idealno, budući da su mu u komšiluku bila mnoga svratišta, gostionice sa konacima, stajama i šupama za konje i kola, te dobrim bunarima, magacini za žito i čardaci za kukuruz, pogodni za lagerovanje namirnica za prodaju.
Jakov Ignjatović, koji je rado obitavao u gostionici „Kod tri krune” na uglu Kisačke i Temerinske, gde je naročita gužva bila pijačnim danima – utorkom i subotom, u nedovršenom romanu „Trpen-spasen” pominje Žitnu pijacu, na koju je „svaki Novosađanin ponosit”.
„Ako si u društvu ili na parobrodu sa kakvim Novosađaninom, a ti pazi da u razgovoru ne izrekneš kako ima još gdegod takve pijace na svetu, jer će se na te sažaljivo osmehnuti. Kako sravniš u tome drugo mesto sa Novim Sadom, praviš rđav utisak. Ova varoš ne broji potpuno dvadeset hiljada žitelja. A trgovaca ima toliko da kad bi svi trgovci u Jevropi izginuli, mogla bi se sva Jevropa s njima nasaditi i nakalamiti”, veli Ignjatović.
Nova Žitna pijaca izgrađena je 30-ih godina 20. veka na mestu starog Jovanovskog groblja i porušene crkve, koje danas nosi ime Žitni trg. Posle Drugog svetskog rata izgubila je nekadašnju namenu, te ju je zamenio nadaleko poznati Najlon.
