Prepodobni mučenici Jovan, Sergije, Patrikije i drugi prepodobni u obitelji Svetog Save, postradali su od Arapa jer nisu hteli da napuste manastir u kome su boravili.
Ovaj slavni manastir, posećivan i od svetog Save srpskog, i obdaren od nekoliko vladara srpskih, i dan-danas postoji. Više puta u istoriji napadan je od Arapa, pljačkan i pustošen, no Promišlju Božjom, uvek je obnavljan i do danas sačuvan.
U vreme carovanja Konstantina i Irine bi napadnut od Arapa i opljačkan, kaže arhimandrit dr Justin Popović u Žitijima svetih za mart.
Monasi ne hteše bežati, nego savetujući se sa svojim igumanom Tomom, rekoše: “Mi smo odbegli iz sveta u ovu pustinju radi ljubavi Hristove, sramota je sad da bežimo iz pustinje iz straha od ljudi. Ako budemo ubijeni ovde, bićemo ubijeni zbog naše ljubavi prema Hristu, zbog koga smo i došli ovde da živimo”.
– I tako odlučivši, dočekaju nenaoružani oružane Arape, kao jaganjci vukove. Arapi neke od njih strelama umrtve, a neke zatvore u pećinu svetog Save, pa nalože vatru na ulazu, te ih dimom uguše. I tako mnogi od njih skončaju kao mučenici Hrista radi i presele se u carstvo Onoga koga su ljubili i radi čije su ljubavi izginuli.
Česno postradaše pred Vaskrs 796. godine u vreme cara Konstantina i Irine i patrijarha jerusalimskog Ilije.
No ubrzo postiže pravedna kazna divlje napadače. Vraćajući se svojim šatorima, oni se posvađaju i u uzajamnoj borbi svi izginu.
To se dogodilo 796. godine.
