Nakon ubistva malene Danke Ilić ponovo je otvoreno pitanje da li je Srbiji potrebna smrtna kazna za najteže počinioce.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavljuje da će takav predlog uskoro i formalno podneti Vladi kada bude formirana.
– Svojevremeno sam se javno zalagao i zamolio Vladu Srbije da razmotri sa Savetom Evrope i svima drugima da li je moguće da se ponovo uvede smrtna kazna, a da ne pretrpimo posledice – pravne i političke, da ne budemo kažnjeni zbog toga. Opravdanja onih koji su protiv smrtne kazne su ozbiljna. Ako jednom napravite grešku i da se ustanovi posle 10 ili 30 godina da ste pogrešili, to je mnogo veći greh nego da nekome date manju kaznu – rekao je predsednik Republike Aleksandar Vučić.
Da će se ovoj temi ozbiljno pristupiti najavljuje i budući premijer Miloš Vučević. Kaže da razume emocije građana, ali je kao advokat uzdržan. Pravnici podsećaju da aktuelni Krivični zakonik prepoznaje odgovarajuću kaznu za učinioce najtežih krivičnih dela.
– Kazna doživotnog zatvora koja postoji kod nas je neka vrsta supstituta te kapitalne krivične sankcije i adekvatna je zamena za ono što je smrtna kazna – navodi profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Milan Škulić.
Poslednja smrtna kazna izvršena februara 1992. u Somboru
Poslednja smrtna kazna u Srbiji izvršena je 14. februara 1992. godine u Okružnom zatvoru u Somboru kada je streljan Johan Drozdek, osuđen 14. marta 1988. godine zbog silovanja i ubistva šestogodišnje devojčice. Drozdek je zločin počinio u Karavukovu, selu nadomak Odžaka, da bi se osvetio devojčicinom ocu jer mu, kako je kasnije rekao na suđenju, nije dao bicikl. On je, ipak, uzeo taj bicikl i na njemu odvezao dete do seoskog groblja gde je devojčicu prvo ubio, a potom silovao, preneli su mediji.
Drozdek na suđenju nije poricao zločin. Tada je rekao da mu je povod za ubistvo devojčice bio što mu „Džemo nije dao bicikl” i da u besu nije znao šta radi.
– Kajem se, nije trebalo da je ubijem – rekao je Drozdek.
U pozivima za vraćanje najteže sankcije psiholozi čuju vapaj naroda za pravdom. Podsećaju, međutim, da i kada je postojala, smrtna kazna nije uspela da odvrati nekog da ne učini najteži zločin.
Narodna skupština Srbije je 26. februara 2002. godine izmenila Krivični zakonik i iz njega izbrisala smrtnu kaznu.
Sudovi u Srbiji su od 1991. do 2002. izrekli 19 smrtnih kazni, od kojih nijedna nije izvršena. U trenutku kada je ukinuta, 12 osuđenika je čekalo na izvršenje smrtne kazne. Umesto pred streljački stroj, njima je kazna preimenova na 40 godina robije.
Među najpoznatijim osuđenicima na smrtu kaznu je Nišlija Vučko Manojlović. U niškom zatvoru proveo je više od tri decenije, a na smrtnu kaznu osuđen je zbog ubistva tužioca u Leskovcu osamdesetih godina prošlog veka. Odlukom predsednika Republike, pomilovan je 2013.godine.
U Srbiji je gotovo dva veka primenjivana najteža kazna – smrtna. Ne postoje precizni podaci, ali se veruje da je u tom periodu izvršeno oko 4.500 pogubljenja za različite zločine, koji nisu nužno bila ubistva.
Odrubljivanje glave, vešanje, streljanje, injekcija
U svetu se koristi nekoliko načina za izvršenje smrtne kazne: odrubljivanje glave (Saudijska Arabija), vešanje (Avganistan, Bangladeš, Egipat, Iran, Irak, Japan, Jordan, Kuvajt, Malezija, Palestina, Pakistan, Singapur, Južni Sudan), smrtonosna injekcija (Kina, SAD, Vijetnam) i streljanje (Bahrein, Vijetnam, Kina, Severna Koreja, Palestina, Saudijska Arabija, Somalija, UAE, Jemen).
Smrtnu kaznu izvršavao je osmočlani streljački stroj, čiji pripadnici nisu znali ko od njih ispaljuje prave metke, a ko ćorke. Upravo nepoznanica da li su ispalili bojevi metak ili ćorak, pomogla je policajcima u streljačkom stroju da ne nose breme smrti.
Smrtna kazna je izvršavana van javnosti. Pogubljenja su obavljana na strelištima, mada su se mogle čuti i priče o posebnim prostorijama u podrumima zatvora. Rodbina pogubljenog bila bi naknadno obaveštena, a njegov grob je bio tajna. Smrtna kazna je zaključno sa 2019. godine bila ukinuta u 142 zemlje. Belorusija je jedina zemlja u Evropi koja i dalje izvršava smrtnu kaznu.
