Osoba koja pati od egzistencijalne usamljenosti to često vešto skriva unutar sebe, a evo kako da to prepoznate i pomognete joj.
Psihoterapeut pod supervizijom Nevena Lazić za Glossy objašnjava sve o egzistencijalnoj usamljenosti, pojmu koji se često sreće u današnjem svetu, a o kojem se retko govori.
U današnjem dobu tehnologije i društvenih medija, paradoks postojanja sve više dolazi do izražaja: dok smo tehnički povezaniji nego ikad, mnogi od nas se suočavaju sa osećajem duboke usamljenosti.
Ova vrsta usamljenosti, poznata kao egzistencijalna usamljenost, često se ne može premostiti čak ni brojnim “prijateljima” na društvenim mrežama. Ali šta tačno znači egzistencijalna usamljenost.
Narodski objašnjeno, evo o čemu se radi.
Egzistencijalna usamljenost se može opisati kao duboki osećaj izolacije i otuđenosti. Ovo je subjektivni doživljaj osobe da nije povezana sa drugima na kvalitetan način. Razlikujemo egzistencijalnu usamljenost od fizičke samoće. Egzistencijalna usamljenost je prisutna u svima nama jer kroz nju tražimo smisao i svrhu u životu. Sa druge strane, ovaj doživljaj stvara nelagodu sa kojom treba da ostanemo dovoljno dugo u miru kako bismo dozvolili da se iz toga razvijamo, poručuje za Glosi psihoterapeut pod supervizijom Nevena Lazić.
Kako dodaje, često se desi da je ljudi osete u onim periodima života kada su došli do nečega što im je bilo bitno, poput diplomiranja, ostvarivanja kao roditelj i slično.
Prema njenim rečima, tada, kao da odjednom niti možemo samo sa tim da se identifikujemo, niti vidimo ko smo bez svega toga. Tada možemo osetiti prazninu i izolaciju. To je ustvari poziv da preispitamo sebe i svoj smisao nezavisno od drugih.
Ovo je nešto od čega, kako naglašava, uslovno govoreći svi patimo jer se svi suočavamo sa time da smo praktično sami na svetu, bez obzira na značajne konekcije sa drugima.
Međutim, prema njenim rečima, ukoliko je neko više od uobičajenog ponašanja krenuo da se osamljuje, iskazuje da ga niko ne razume, ili da se povlači i ne razgovara sa bliskim ljudima.
Od fizičkih simptoma to je vidljivo kao promena u telesnoj težini, nedostatak koncentracije, fokusa i energije ili nešto slično, poručuje.
Nevena objašnjava da na psihološkom planu, simptomi ovog doživljaja variraju od osobe do osobe u vidu anksioznosti, depresije ili paničnih napada kao načina da pozovu organizam na promenu.
Isto tako, egzistencijalna usamljenost nije nužno povezana samo sa materijalnom egzistencijom, ali može biti uticajna.
Nepostojanje stabilnosti u materijalnom životu, kao što su finansijske poteškoće ili nestabilna radna situacija, kako kaže, može pojačati osećaj izolacije i nesigurnosti.
Kako se leči, može li se lečiti, izlečiti, ako ne, kako je držati pod kontrolom?
Lečenje egzistencijalne usamljenosti obično uključuje psihoterapiju, gde osoba može istražiti svoje misli i osećaje sa obučenim psihoterapeutom. Psihoterapeut može pomoći osobi da pronađe smisao i svrhu u svom životu, kao i da razvije zdravije načine suočavanja sa osećajem usamljenosti. Takođe, podrška porodice, prijatelja i zajednice može biti od velike pomoći. Iako egzistencijalna usamljenost možda nikada potpuno ne nestane, moguće je naučiti kako da se nosite sa njom i kako da je držite pod kontrolom. Čak, neophodno je da je integrišemo i da je koristimo kao mesto razvoja.
Prema njenim rečima, partnerski odnosi takođe mogu biti faktor u egzistencijalnoj usamljenosti.
Na primer, ako postoji nedostatak emocionalne podrške ili ravnoteže u raspodeli obaveza, jedan partner može osećati da nije adekvatno podržan ili razumevan. To može doprineti osećaju usamljenosti, čak i ako su dve osobe fizički blizu.
A što se posledice dugogodišnje egzistencijalne usamljenosti tiče, one mogu biti ozbiljne i raznolike, uključujući depresiju, anksioznost, panične napade, nedostatak motivacije, i čak fizičke zdravstvene probleme kao što su povišen krvni pritisak ili oslabljen imunološki sistem.
Što se tiče učestalosti, egzistencijalna usamljenost može uticati na ljude svih polova, uzrasta i bračnog statusa. Neki ljudi mogu biti posebno skloni osećaju egzistencijalne usamljenosti zbog svoje ličnosti, životnih okolnosti ili traumatičnih iskustava.
