Premda je za nama izuzetno topao i sunčan vikend, nekoliko dana pre njega bili su, setite se, oblačni, vetroviti i mestimično kišoviti dani.
Zašto vas podsećamo na to „ružnije” vreme, pitate se. Zato što smo se mi, baš takvog jednog tmurnog jutra uputili severno od Novog Sada, a zapravo ka zapadu Vojvodine, u nameri da zavirimo u odžačku opštinu i obiđemo Karavukovo. A kako smo se približavali destinaciji, tako se sve više razvedravalo, da bismo, odmah po dolasku i saznali u čemu je caka.
– Kod nas je uvek sunčan dan, bez obzira da li i kiša pada – kaže nam nasmejani domaćin, iliti predsednik Saveta Mesne zajednice Davor Marinković, čije je veselo raspoloženje, uočavamo ubrzo, čista stvar genetike kao i dobrane „južnosrbijanske” hrane. – Imamo manifestacije na koje vi morate doći! Godinu počinjemo sa događajem „Vranjansko veče” koje se održava u februaru i organizuje ga KUD „Bora Stanković”, zatim 2. avgusta nam je slava sela na Svetog Iliju, a u septembru imamo čuveno „Pčinjsko veče” kad se prave vranjanski specijaliteti! Na slavi je sve gratis, to nigde nema u svetu, a ne u Srbiji. Dođeš praznim stomakom, vraćaš se punim, ne trebaju ti pare, ne treba ti ništa…
A onda sledi naizgled obavezno pitanje: „Znate vi šta je sprženica?” Mi nismo znali, a znate li vi?
– To je kad čvarke staviš u kazan i dodaš meso od kostiju i glave, pa praziluk, malo vode i to kuvaš, kuvaš, kuvaš, bar tri-četiri sata, a kad se sve sjedini, kad bude crna masa, staviš paprike, soli i bibera i to ti je to, sprža. Možeš da jedeš kako ‘oćeš, ladnu i toplu, s kašiku, s viljuškom, a može i bez ‘leba. U prevodu, to je meso. Ti se od toga najedeš i više ništa ti ne treba! Dobro, treba ti turšija ili neka tako salatica i pun pogodak – pojašnjava naš sagovornik, a nama, kao verovatno i vama sada, curi vodica na usta, pa se sve mislimo, ‘oće li taj septembar uskoro.
Kako se u Karavukovu već nekoliko godina zida crkva, doneta je odluka da sve što se na licu mesta proda od te sprže, pare se doniraju za hram. Na sve to ne treba zaboraviti ni na sto dugačak oko 40 metara na kom se nalaze svi mogući vranjanski specijaliteti koje samo – dođeš i pojedeš.
Nego, šta se radi u Karavukovu kad se ne jede ili ne priča o hrani? Raspravlja se o akcenti i padeži!
– Mi se ne stidimo našeg akcenta – veli naš sagovornik. – Mi u Karavukovu poštujemo rodove, pa za ženu kažemo da smo bili „s Milanu”, a kad je muškarac, onda „sa Milana”.
Pesmom i igrom povezani sa korenima
Oko 70 meštana Karavukova aktivno je angažovano u Kulturno-umetničkom društvu „Bora Stanković” i to u tri grupe: deca, omladinci i veterani. Kako pojašnjava predsednica Violeta Stojiljković, njihov rad obeležio je bezbroj putovanja i nagrada, učešće na raznim manifestacijama u državi i inostranstvu, ali i organizovanje svoje – „Vranjansko veče”.
– Na toj manifestaciji gostima nudimo osećaj vranjanskog meraka i muzike, a isto tako, na meniju je bogata vranjanska kuhinja koju pripremaju isključivo naše žene – kaže Violeta Stojiljković, napominjući da je koreograf Radosav Raca Radojičić čovek koji sa njima neguje izvornu pesmu i igru, i spaja ih sa korenima već 12 godina.
I dok je rodna ravnopravnost izrazito bitna na zapadu Bačke, važno im je i da se naglasi da u selu živi dobar, pošten i vredan narod koji samo zna da radi, radi, radi…
– Vranjanci su poznati da voze bicikle, pa tako i idu na posao do Odžaka – kaže Marinković, na šta se smešimo, jer lakše je voziti dvotočkaše usred ravnice. – Već desetak godina se priča o biciklističkoj stazi, ali videćemo kada će doći do realizacije. Isto je i sa kanalizacijom, imamo urađenu projektnu dokumentaciju, ali to je baš skupa investicija. Trenutno su nam prioritet završetak crkve i rešavanje pitanja Omladinskog doma. Takođe, treba da stavimo fontanu u cetnru i da sve popločamo.
Osim što su Karavukovčani meraklije, poznati su i po vrlo izraženoj logici. Bar tako tvrde.
– Karavukovo je dalo najviše inženjera, doktora nauka i lekara! Poznati smo po matematiku, ona je za nas glavni predmet i najjači smo u opštini, a to je čista logika. Nemoj da nas pitaš za srpski, mi na svemu štedimo, pa i na padežima – veli naš sagovornik.
Mada, istini za volju, ne voli baš svih 2.900 meštana (samo) prirodne nauke ali to ne znači da se nemaju drugih opcija, recimo da se bave golubarstvom, pčelarstvom, pecanjem, lovom, fudbalom, šahom, folklorom, negovanjem tradicije ili pak vožnjom motora!
– Poslužite se slatkim, sigurno vam je pao šećer – nutka nas svaki čas gazda sela kraj vode, odnosno, u ovom slučaju kanala Dunav-Tisa-Dunav.
Vatrogasac ne možeš da budeš ako to ne voliš
Davne 1890. godine u Karavukovu je osnovano Dobrovoljno vatrogasno društvo koje je svoj Dom dobilo tek 1940. Iako danas imaju svega 20 aktivnih članova, uz dobru opremu i kamion, koje su dobili kao donaciju od vatrogasca Haralda Volmera iz Nemačke, ovi hrabri Karavukovčani drže pod kontrolom svoje selo i atar koji se prostiru na 60 kvadratnih kilometara.
– Ove godine po prvi put idemo na takmičenje „Majski susreti”, što je brza pokazna vežba sa vatrogasnim vozilom i šest vatrogasaca – kaže predsednik DVD-a Darko Micić, dodajući da im je u planu da krenu sa obukom pionira koji će takođe učestvovati na predstojećim takmičnjeima. – Trudimo se i redovno vežbamo da budemo što spremniji na izazove koji su pred nama, a tu smo da pomognemo građanima u bilo kojoj nevolji, ne samo u slučaju požara.
Kako u Društvu imaju i mlade članove, Micić ističe da mu to uliva nadu da u nama još uvek ima ljudske humanosti.
– Volim da kažem da ovo ne možeš da radiš ako ne voliš. Drago mi je da pored sebe vidim mlade ljudi koji su vrlo zainteresovani i vrlo aktivni u Duštvu. Iskreno se nadam većoj pomoći lokalne samouprave i poboljšanju statusa DVD-a u boljoj opremljenosti i sa još jednim kamionom za brzu intervenciju koji nam je neophodan pored vatrogasne cisterne koju trenutno posedujemo – zaključuje predsednik Društva.
