BEOGRAD: U uslovima rastućih potreba za energijom, uz ubrzan privredni rast i napredak tehnologija, postoje svi razlozi da se u Srbiji nuklearna energija razmatra kao opcija koja može doprineti stabilnom snabdevanju, smatra ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović.
Ona je u autorskom tekstu za današnju “Politiku” istakla da će se energetski sektor u Srbiji u narednoj deceniji suočiti sa dva ključna izazova, od kojih je prvi obezbeđivanje dovoljno energije za građane i privedu, a drugi da energiju dominantno ne dobijamo iz izvora koji emituju ugljen-dioksid, što znači da moramo da povećavamo domaće kapacitete za proizvodnju struje.
Kako je navela, ti kapaciteti će se oslanjati pre svega na obnovljive izvore energije, vetar, sunce i hidroenergiju, ali i da uz njihovo maksimalno korišćenje ostaje otvoreno pitanje stabilnog snabdevanja baznom energijom zbog očekivanog smanjenja proizvodnje uglja.
Prema njenim rečima, preostale opcije uključuju najpre gas, čije je korišćenje skopčano sa rastućim geopoltičkim rizicima, zatim vodonik, čiji troškovi još sprečavaju širu komercijalnu upotrebu i konačno nuklearnu energiju, koja emituje mnogo manje ugljen-dioksida nego fosilna goriva.
Ministarka je podsetila da je u Srbiji od 1989. godina na snazi zakonska zabrana izgradnje nuklearnih elektrana, uvdena kao reakcija na akcident u Černobilju, a posledice te odluke su da danas Srbija nije spremna za korišćenje nuklearnih elektrana jer nema zakon, administrativni okvir i procedure, niti kadrove za upravljanje ovako složenim postrojenjima.
Vlada Srbije, navela je ona, u predstojećem periodu namerava da uradi detaljne analize o stvaranju uslova za uspostavljanje nuklearnog programa u našoj državi, a prvi korak je razmatranje proceduralnih uslova za ukidanje pomenutog moratorijuma.
“Možda je najveća šteta u prethodnim decenijama učinjena zapostavljanjem razvoja kadrova koji bi pratili razvoj ovih tehnologija. Naime od trenutka donošenja odluke potrebno je pet do 10 godina za stvaranje kadrova”, navela je ministarka.
Dodala je da je Vlada Srbije započela rad na identifikovanju stručnih kadrova u zemlji i inostranstvu koji bi mogli kvalifikovano da analiziraju i pripremaju ulazak naše zemlje u civilni nuklearni program, pa je, između ostalog, lane u Beogradu formirano Srpsko nuklearno društvo.
Đedović Handanović je istakla da će, imajući u vidu “grinfild” karakter nuklearnog programa u Srbiji, svi dalji koraci zahtevati snažnu podršku međunarodnih partnera, uključujući Međunarodnu agenciju za atomsku energiju i saradnju sa državama koje raspolažu nuklearnim tehnologijama, a koje su spremne da sa Srbijom podele ekspertizu i razmene iskustva.
Ocenila je da je važan korak u obezbeđivanju takve podrške memorandum o razumevanju potpisan sa francuskim EDF-om tokom posete predsednika Srbije Aleksandra Vučića Parizu, a reč je o jednom od najvećih svetskih proizvođača električne energije.
Prema njenim rečima, izgradnja velikih energetskih kapaciteta podrazumeva i ogromne investicije, a analizom uslova za uspostavljanje civilnog nuklearnog programa u Srbiji detaljno će biti ustanovljena cena sprovođenja tog programa bilo da se radi o malim mogularnim reaktorima, bilo o konvencionalnim reaktorima.
Pojasnila je da je glavna razlika između ova dva modela u instalisanom kapacitetu, pa instalisani kapacitet modularnih reaktora može ići do 300 megavata, a kod konvencionalnih reaktora obično premašuje 1.000 megavata.
Dodala je da je izgradnja nuklearnog postrojenja dugotrajan proces i kada bi sada počeli da radimo na tome ova energija bi bila dostupna najranije za 10 godina.
Kada je o ceni izgradnje reč, navela je da bi u trenutnim tržišnim uslovima izgradnja između 1.000 i 1.200 megavata koštala najmanje 7,5 milijardi evra.
