Podaci o upotrebi lekova za smirenje među adolescentima u Srbiji ukazuju na problem koji više nije moguće posmatrati samo kroz apoteke i lekarske ordinacije. Među učenicima uzrasta od 15 i 16 godina, 8,5 odsto navodi da je najmanje jednom koristilo trankvilizere ili sedative bez lekarskog recepta. Pet godina ranije taj udeo iznosio je oko 5,8 odsto. Promena je posebno izražena među devojčicama, kod kojih je učešće poraslo sa 7,9 na 11 odsto.
Razlika između polova ostaje primetna i u novijim podacima. Lekove bez recepta koristilo je 5,4 odsto dečaka, naspram 11 odsto devojčica. Istovremeno, 18 odsto učenika smatra da bi do takvih lekova moglo da dođe prilično ili veoma lako. To znači da dostupnost nije samo pitanje onoga što se događa na legalnom tržištu, već i načina na koji lekovi cirkulišu unutar porodica i među vršnjacima.
Na spisku se nalaze lekovi kao što su bromazepam, alprazolam, klonazepam, lorazepam i diazepam, koji imaju opravdanu medicinsku primenu, ali mogu nositi ozbiljne rizike kada se koriste bez nadzora. Lek nije bezbedan samo zato što je legalno proizveden i namenjen terapiji. Poseban problem predstavlja činjenica da adolescent može doći do tablete bez direktnog kontakta sa lekarom ili ilegalnim prodavcem.
Porodica i vršnjaci često su prvi izvor
Put do leka za smirenje ne počinje nužno na internetu. Podaci domaćih istraživanja ukazuju da su prijatelji i članovi porodice među najčešćim izvorima anksiolitika koji se koriste bez medicinske potrebe. Apoteka je takođe jedan od načina nabavke, dok je internet u tim istraživanjima imao znatno manju ulogu. To pokazuje da se rizik može nalaziti i u neposrednom okruženju mladih.
Farmaceuti se zbog toga susreću sa pokušajima da se postojeća kontrola zaobiđe. Problem mogu predstavljati različiti lekarski izveštaji, starija dokumentacija ili pokušaj podizanja terapije u više apoteka. Kada se lek izdaje na osnovu odgovarajuće dokumentacije, beleži se datum izdavanja i period za koji je terapija obezbeđena. Takva evidencija treba da spreči višestruko preuzimanje istog leka.
U većim apotekarskim sistemima elektronska evidencija dodatno olakšava proveru prethodnog izdavanja terapije. Ipak, papirna dokumentacija može ostaviti prostor za pokušaje zloupotrebe kada osoba odlazi od jedne apoteke do druge. Farmaceuti navode da se takvi pokušaji ne odnose samo na adolescente, već i na punoletne osobe. Kod maloletnika se procedura dodatno razlikuje, pa terapiju u određenim apotekarskim praksama preuzima roditelj ili staratelj.
Šira slika postaje jasnija kada se pogleda i ilegalni promet. Početkom ove godine u magacinu kurirske službe u Beogradu pronađeno je više od 1,1 milion tableta bensedina i ksalola, raspoređenih u više pošiljaka. Sama zaplena ne dokazuje da su lekovi bili namenjeni mladima u Srbiji, ali pokazuje da pored kontrolisanog medicinskog prometa postoji i značajno nelegalno tržište. Za adolescente to stvara dodatni kanal koji ne zavisi od uobičajene procedure izdavanja leka.
Problem nije samo u benzodiazepinima
Pažnju stručnjaka privlači i pregabalin, lek koji se koristi u lečenju određenih neuroloških i drugih zdravstvenih problema. Analiza potrošnje pokazala je da je njegova upotreba u Srbiji između 2012. i 2021. godine porasla više od 200 puta. U Nacionalnom centru za kontrolu trovanja zabeleženi su slučajevi trovanja gabapentinoidima, pri čemu je pregabalin bio prisutan u gotovo svim analiziranim slučajevima. U delu tih slučajeva utvrđena je i zloupotreba.
Posebno zabrinjavaju podaci o mladim odraslim osobama koje su zbog namernog trovanja lečene u Nacionalnom centru za kontrolu trovanja VMA. Istraživanje objavljeno 2025. godine obuhvatilo je 193 pacijenta uzrasta od 18 do 25 godina, lečena između 2020. i 2023. godine. Kod 56,5 odsto njih u trovanju su korišćeni benzodiazepini, dok je gotovo dve trećine koristilo dve ili više supstanci. Takvi podaci ukazuju da problem nije ograničen na povremeno uzimanje jedne tablete.
Rizik dodatno raste kada se lekovi kombinuju sa drugim supstancama. Benzodiazepini mogu izazvati pospanost, usporene reakcije, poremećaj koordinacije i druge neželjene efekte, a posebno su rizični kada se koriste mimo propisane terapije. Kod predoziranja situacija može zahtevati hitnu medicinsku intervenciju. Zato dostupnost leka ne treba mešati sa bezbednošću njegove upotrebe.
Kontrola izdavanja ostaje važna, ali sama po sebi nije dovoljna. Potrebno je pratiti i način propisivanja, trajanje terapije i razloge zbog kojih se lek koristi, posebno kod mlađih pacijenata. Istovremeno, porodice imaju važnu ulogu u tome da lekove koji se nalaze u kući drže van domašaja dece i adolescenata. Kada tableta nije deo njihove terapije, njeno uzimanje ne treba posmatrati kao bezazlen način za smirivanje ili bekstvo od trenutnog stresa.
Dostupnost zahteva strožu kontrolu
Farmaceuti ukazuju da bi pažljivije propisivanje i redovno praćenje terapije mogli da budu važan deo odgovora na rastuću zloupotrebu. Lekovi za smirenje imaju svoje mesto u medicini i mnogim pacijentima su potrebni, ali njihova korist zavisi od pravilne primene. Posebno je važno koliko dugo se koriste, u kojoj dozi i pod čijim nadzorom. Problem nastaje kada se terapijski lek pretvori u sredstvo za samostalno menjanje raspoloženja.
Za mlade je granica između leka i psihoaktivne supstance često manje jasna nego što se pretpostavlja. Ako tableta postoji u kućnoj apoteci, može delovati dostupnije i manje opasno od ilegalnih droga. Upravo zato razgovor o rizicima mora početi pre nego što dođe do eksperimentisanja. Informacija da skoro svaki peti učenik smatra da bi lek za smirenje mogao lako da nabavi pokazuje koliko je taj zadatak važan.
Podaci o rastu korišćenja bez recepta ne znače da svaki adolescent koji je uzeo takav lek razvija zavisnost ili ozbiljan problem. Oni, međutim, pokazuju promenu obrasca koju ne bi trebalo ignorisati. Posebnu pažnju zaslužuju situacije u kojima se lekovi koriste zajedno sa drugim supstancama ili kao odgovor na stres, nesanicu, strah i probleme raspoloženja. Tada pitanje više nije samo kako je mlada osoba došla do tablete, već i zbog čega je za njom posegnula.
Odgovor zato mora obuhvatiti apoteke, lekare, porodice i škole, ali bez stigmatizovanja mladih koji traže pomoć. Efikasnija kontrola prometa može otežati zloupotrebu, dok pravovremena podrška može smanjiti potrebu da se problem rešava tabletom. U vremenu kada se lekovi mogu deliti među vršnjacima gotovo jednako jednostavno kao druge svakodnevne stvari, kontrola pristupa i razgovor o posledicama moraju ići zajedno. U suprotnom, legalno dostupna terapija može nastaviti da pronalazi put do onih kojima nije propisana.
