Multilateralni sporazumi o životnoj sredini (eng MEAs), predstavljaju međunarodne sporazume koji se odnose na pitanja životne sredine koja najhitnije moraju da se razmatraju i rešavaju problemi u vezi sa njima. Ujedno, oni su ključni instrumenti međunarodnog upravljanja životnom sredinom, kao i međunarodnog prava životne sredine. Kako se navodi na sajtu Programa UN za životnu sredinu (UNEP), oni pokrivaju širok spektar pitanja, počevši od zaštite atmosfere i održivog upravljanja hemikalijama i otpadom, do zaustavljanja degradacije i gubitka prirode i biodiverziteta.
Na globalnom nivou, neki od ovih sporazuma jesu Konvencija o biološkoj raznovrsnosti, Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje faune i flore, zatim Bečka konvencija o zaštiti ozonskog omotača ili, recimo, Stokholmska konvencija o dugotrajnim organskim zagađujućim supstancama. Na regionalnom nivou, primer bi bio Okvirna konvencija o zaštiti i održivom razvoju Karpata. Posebna pažnja poklanja se očuvanju mora, te je primer takvih regionalnih Konvencija o zaštiti morske sredine i priobalnog područja Sredozemlja, a treba pomuti i Akcioni plan za severozapadni Pacifik.
Ovi sporazumi veoma su važni za ostvarenje UN Ciljeva održivog razvoja, što može da se pokaže i na jednom pozitivnom primeru koji je istaknut na sajtu UNEP-a. Naime, Montrealski protokol o supstancama koje oštećuju ozonski omotač, doveo je do toga da je gotovo 99 odsto takvih supstanci povučeno iz upotrebe, zbog čega se ozonski omotač značajno oporavio.
Iako su teorijski dobro postavljeni, problem i dalje predstavlja implementacija i usklađenost sa ovim sporazumima. UNEP upravo pomaže zemljama da sprovode ovakve globalne sporazume i da se izbore sa trostrukom planetarnom krizom, zbog čega će ovi multilateralni sporazumi o životnoj sredini biti istaknuti na šestom zasedanju Skupštine UN za životnu sredinu, kao najvišeg svetskog tela za donošenje odluka o životnoj sredini, koji će se održati od 26. debruara do 1. marta 2024. godine u Najrobiju.
Izvor: Energetski portal
