Već nekoliko godina, Džimo Bordžigin, profesor neurologije na Univerzitetu u Mičigenu, bio je uznemiren pitanjem šta se dešava sa nama kada umremo.
Novo istraživanje mozga kod ljudi na samrti sugeriše da granica između života i smrti može biti manje jasna nego što se ranije mislilo, istakao je Alek Blejsdel za “Gardijan”.
Mislim da ćemo za 50 ili 100 godina otkriti entitet koji je svest. Biće uzeto zdravo za gotovo da ga nije proizveo mozak i da ne umire kada umrete, rekao je on.
Naime, on se osvrnuo na slučaj pacijentkinje koja je imala 24 godine i bila trudna sa svojim trećim detetom kada joj je isključen aparat za održavanje života. Bila je to 2014. godina. Par godina ranije joj je dijagnostikovan poremećaj koji je prouzrokovao nepravilan rad srca, a tokom prethodne dve trudnoće imala je napade i nesvestice. Četiri nedelje nakon treće trudnoće, srušila se na pod svoje kuće. Njena majka, koja je bila sa njom, pozvala je hitnu pomoć. U vreme kada je stigla hitna pomoć, pacijent jedan je bio u nesvesti više od 10 minuta. Hitna pomoć je utvrdila da joj je srce stalo.
Nakon što je odvezena u bolnicu gde nije mogla da se leči, pacijentkinja je odvedena u odeljenje za hitne slučajeve na Univerzitetu u Mičigenu. Tamo je medicinsko osoblje moralo da joj udari grudni koš tri puta defibrilatorom pre nego što su mogli da ponovo pokrenu njeno srce. Postavljena je na eksterni ventilator i pejsmejker i prebačena na odeljenje neurointenzivne nege, gde su lekari pratili njenu moždanu aktivnost. Nije reagovala na spoqašwe stimuluse i imala je ograman otok na mozgu. Nakon što je tri dana ležala u dubokoj komi, njena porodica je odlučila da je najbolje da je skine sa aparata za život. U tom trenutku – nakon što joj je kiseonik bio isključen i medicinske sestre izvukle cev za disanje iz njenog grla – postala je jedna od najintrigantnijih naučnih tema u novijoj istoriji.
Već nekoliko godina, Džimo Bordžigin, profesor neurologije na Univerzitetu u Mičigenu, bio je uznemiren pitanjem šta se dešava sa nama kada umremo. Čitao je o iskustvima bliske smrti određenih preživelih od srčanog zastoja koji su prošli izvanredna psihička putovanja pre nego što su lekari uspeli da ih vrate u život. Ponekad su ovi ljudi prijavili da putuju van svojih tela ka ogromnim izvorima svetlosti gde su ih dočekali mrtvi rođaci. Drugi su govorili o dolasku do novog razumevanja svojih života ili o susretu sa bićima duboke dobrote. Nije verovao da je sadržaj tih priča istinit – nije mislio da su duše umirućih ljudi zapravo otputovale u zagrobni svet – ali je sumnjao da se nešto veoma stvarno dešava u mozgovima tih pacijenata. U sopstvenoj laboratoriji otkrio je da pacovi prolaze kroz dramatičnu oluju mnogih neurotransmitera, uključujući serotonin i dopamin, nakon što im srce zastane, a mozak izgubi kiseonik. Pitala se da li ljudska iskustva bliske smrti mogu proizaći iz sličnog fenomena, i da li se to dešava čak i kod ljudi koji se ne mogu oživeti.
Umiranje je izgledalo kao toliko važna oblast istraživanja – na kraju krajeva, svima nam se to desi kad tad – da je pretpostavila da su drugi naučnici već razvili temeljno razumevanje onoga što se dešava mozgu u procesu smrti. Ali kada je pogledala naučnu literaturu, našla je malo objašnjenja.
– Umreti je tako suštinski deo života, ali nismo znali skoro ništa o mozgu čoveka na samrti, rekao je nedavno. Zato je odlučio da se vrati i otkrije šta se dogodilo u mozgovima ljudi koji su umrli na odeljenju za neurointenzivnu negu Univerziteta u Mičigenu. Među njima je bila i pomenuta pacijentkinja koju često nazivaju pacijentom broj 1, odnosno Prvi pacijent.
U vreme kada je započeo svoje istraživanje o Prvom pacijentu, naučno razumevanje smrti je zašlo u ćorsokak. Od 1960-ih, napredak u reanimaciji pomogao je da se ožive hiljade ljudi koji bi inače umrli. Oko 10% ili 20% tih ljudi ponelo je sa sobom priče o iskustvima bliske smrti u kojima su osetili kako njihova duša napušta telo. Šačica tih pacijenata čak je tvrdila da su bili svedoci, odozgo, pokušajima lekara da ih reanimiraju. Prema nekoliko međunarodnih istraživanja i studija, jedna od 10 osoba tvrdi da je imala iskustvo bliske smrti koje uključuje srčani zastoj, ili slično iskustvo u okolnostima u kojima su možda bili blizu smrti. To je otprilike 800 miliona duša širom sveta koje su možda uronile prst u zagrobni život.
