NEVEROVATNA PRIČA O ŠINDLERU IZ NAŠEG SOKAKA Podunavski Švaba koji je spasavao zatočene Kuzmince iz Jasenovca

Rušenjem kuće Franca Štajgervalda na „malom raskršću“ u Kuzminu 2015. godine nestao je poslednji materijalni trag bivstvovanja ovog Podunavskog Švabe i njegove porodice u tom selu sremskomitrovačke opštine, ali ne i sećanje na njega i njegova dela.

Foto: dnevnik.rs/Privatna arhiva

I danas, osam decenija od Drugog svetskog rata, vrlo živo se mnogi Kuzminci sećaju Franje, kako i sada zovu nekadašnjeg meštanina, čiji poduhvati liče na one Oskara Šindlera. Zvuči gotovo neverovatno, ali svedočenja potvrđuju, da je iz logora Jasenovac on izbavljao i svoje Kuzmince, ali ne samo njih, te da je i na druge načine ih je spasavao kad god je mogao.

– Franja je bio majstor – cimerman – priča nam devedesetdvogodišnji Milenko Brezovac iz Kuzmina. – Bavio se građevinarstvom, a neki kažu da je bio i inženjer. Sećam se kada je pravio  kuću, koje nažalost više nema. Prolazio sam pored nje idući u školu. Bilo je to u još u vreme Kraljevine Jugoslavije, otprilike 1938. Franja je bio poznat i ranije svim našim meštanima kao vredan, čestit i iskren čovek. Tokom rata spasavao je ljude koliko je mogao, ali ipak nije mogao sve.

Rođen je 1906. godine od oca Ivana Štajgervalda i majke Francike Gult. Zaista se bavio građevinarstvom, voleo svirce, muziku. Imao je u svojoj kući kafanu, gde se točilo karlovačko vino  i gde je i on ponekad bekrijao. Oženio se tri godine mlađom Rozinom Zita iz Sremskih Karlovaca sa kojom je dobio 1937. godine sina Vilija. Sticaj okolnosti hteo je da Vili svet ugleda u rodnom mestu svoje majke koju je porođaj zatekao kada je došla u posetu roditeljima.  Po rečima kćerke Rozinine rođene sestre, Plamenke Rozine Vuletić, i porodičnom predanju, Franja je u vreme martovskog prevrata bio uhapšen samo zato što je Švaba i pretila mu je egzekucija. Zaprežnim kolima, vezan, odvezen je ka bosutskim šumama s namerom  da tu bude likvidiran. Međutim, kako se približavala šumi ta kaznena ekspedicija naišla je na nemačku vojsku i pobegla ostavivši Franju. Nemci su ga odvezali i rekli da može da ide.

Foto: dnevnik.rs/Privatna arhiva

O Franjinim dobročinstvima svojevremeno je svedočila i Karlovčanka Danica Gerenčević, dupla partizanska majka, Rozinina komšinica. Pričala je kako je za vreme rata išla u bosutske šume da obiđe sina Paju, koji je bio partizanski komandir i ćerku Zoru. U tome su joj pomagali Franja i Rozina. Na stanici u Kuzminu bi je čekao fijaker sa kočijašem i odvozio kod Franje u kuću gde se presvlačila u seosku odeću i vezivala maramu koju inače nije nosila. Obučenu kao nadničarku u taljigama sa motikom i grabljama  Franja bi je dovezao do šume gde su je čekali partizanski kuriri da je odvedu kod  dece noseći im hranu i garderobu. Ostajala bi nekoliko dana, a u dogovoreno vreme Franja bi dolazio po nju i vraćao kući u Kuzmin odakle bi ona opet vozom išla za Karlovce.

Štajgervaldova kuća bila je mesto na kom su, često u isto vreme, boravili i Nemci i partizani. Prema pripovedanju Franjinog sina Vilija, od 1941. do 1944.  bilo je smešteno oko 50 nemačkih vojnika u prostorijama nekadašnje kafane u prizemlju. Potpukovnik Oehler i još jedan oficir su bili na spratu. „Često se dešavalo da su ovi Nemci sedeli za večerom, a Franjin šegrt Marko Vukadinović šalje neke partizane da ih gazda skloni na tavan, dok po njih ne dođe veza. Ti ljudi na tavanu su ostajali nekad i po nedelju dana“, pričao je Vili svojoj rođaci u Karlovcima. Kao malo dete Vili je skrivenim partizanima na tavanu nosio hranu, koju je njegova majka kuvala Nemcima.  Po Vilijevom mišljenju,  Marko (Krkaš) je izvodio i akcije po okolnim selima i bosutskim šumama u dogovoru sa Štajgervaldom. Navodno mu je Marko javljao  kada će dići prugu u vazduh ili šta drugo, a Franja bi sutradan sa ekipom radnika popravljao oštećeno.  Vili veruje i da je nemački potpukovnik u njihovoj kući Oehler znao za to sve i „gledao kroz prste“ iščekujući kraj svega i povratak kući u Hamburg.

Foto: dnevnik.rs/Privatna arhiva

Sva trojica su pak učestvovala u spasavanju ljudi iz Jasenovca. Jedan „tajno“, a dvojica otvoreno. Tih akcija, po Vilijevom sećanju, bilo je nekoliko tokom 1942, 1943, i 1944. godine. Interesantno je da su u te akcije vodili i malog Vilija. Na put za Jasenovac su, po Vilijevim sećanjima, išli njegov otac Franja, Oehler i dva nemačka oficira nižeg ranga, koji su bili naoružani. Išli su džipom, koji je bio pokriven ciradom. Ne seća su da li su njihovi dolasci najavljivani, ali pamti da im je odmah otvarena kapija i da su direktno odlazili  u upravnu zgradu, gde ih je čekao glavnokomandujući, čije ime nije zapamtio. Oehler se postavljao kao nadređeni, nastupao odsečno, naređivačkim tonom. Nije dozvoljavao ustaši da progovori nego bi ga vičući prekidao i naređivao da dovede ljude sa spiska. Zahtevao je da im daju civilna odela i da dobiju propusnice. Marko je, tvrdio je Vili, bio obavešten o svemu, čak je obezbeđivao da partizani džip sa Franjom i Nemcima ne napadaju.

Upravo Marku, čoveku iz sela, potonjem visokom funkcioneru mitrovačke Udbe, Štajgervald ima da zahvali što je bezbedno nakon oslobođenja napustio Jugoslaviju. Posle rata se, naime, Marko pobrinuo da ne završe u zarobljeništvu. Sa njegovim propusnicama posle mesec dana su svi napustili Jugoslaviju.

Foto: dnevnik.rs/Privatna arhiva

Kuzminac Mile Bulat, koji se bavio popravkom kazana, lonaca i ostalih proizvoda te vrste, imao je sreće da ga Štajgervald izbavi iz Jasenovca. Njegov praunuk Nemanja Starović, aktuelni državni sekretar u Ministarstvu odbrane Srbije, kaže da je o tome slušao od svoje bake.

– Baka mi je pričala, a mislim da je to bilo na početku rata, da su Nemci postavili Štajgervalda za predsednika sela. Ustaše su povremeno upadale u selo, hapsile i maltretirale meštane. Jednom prilikom su uhapsili grupu ljudi među kojima je bio i moj pradeda Mile Bulat  – pripoveda Starović. – Odveli su ih prema Jasenovcu. Čim su mu se obratili za pomoć, Štajgervald nije časio ni časa, već odmah otišao. Ne znam da li sam ili sa nekim, ali u Jasenovcu je molio i ubeđivao sa autoritetom Nemca koji je bio predsednik sela, i uspeo da ih vrati. Znam da su mu bili veoma zahvalni na tome. Baka mi je pričala da je 1944. godine, iako su ga svi u selu cenili i poštovali, zbog smutnih vremena i moguće odmazde, on napustio selo i otišao u Austriju. Tamo se snašao i skućio iz početka i kada su šezdesetih godina naši ljudi počeli da odlaze kao gastarbajteri u Austriju, svakog je primio i pomogao u Beču da nađu posao.

 

Dnevnik.rs

Related articles

DIGITALNE FARME: Znate li koliko virtuelne zadruge štede vremena i novca?

Era digitalne evolucije poljoprivrede– Prva digitalna plantaža u Srbiji otvorena je u selu Krivaja kod Bačke Topole.  Služiće za obuku poljoprivrednika koji žele da, koristeći moderne tehnologije, svoja imanja digitalizuju i na taj način okrenu novi list u dosadašnjem pogledu na poljoprivrednu proizvodnju. Poljoprivredni proizvođač Milan Šepa, koji je se na ovaj način bavljenja poljoprivredom […]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *