Ukoliko se poremećaji mentalnog zdravlja dece i mladih ne tretiraju, oni mogu trajati i progredirati, te tako narušavati dostizanje potencijala, smanjiti radne mogućnosti, te uticati na socijalnu povučenost i stigmatizaciju.
Jedna od najtežih posledica ovakvih poremećaja je suicid, koji je, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije iz 2019, bio četvrti vodeći uzrok smrti u grupi uzrasta od 15 do 29 godina, navodi se u vodiču „Mentalno zdravlje u školama”, koji je objavilo Ministarstvo prosvete.
Studija koju je sproveo Unicef pak kaže da je u Srbiji oko 16 odsto adolescenata od 16 do 17 godina ranjivog mentalnog zdravlja, na šta je dodatno uticala pandemija korone. Uočeno je i da se oni uglavnom ustručavaju da s drugima podele ono što ih muči: 34 odsto samo ponekad razgovara o tome, 21 odsto izuzetno retko, 14 odsto nikada, a više od trećine ne zna gde može dobiti psihološku podršku.
„Ne mislimo da je život bio lakši pre 50 godina, ali je način života, naročito dece, bio u određenom smislu jednostavniji. Za današnju decu i mlade odrastanje je mnogo komplikovanije – postoji povećan pritisak da se rano odluči šta će u životu raditi, mnogo je više različitih informacija, koje mogu da natrpaju i preopterete čak i najzreliji mozak, a kamoli onaj koji se tek razvija i koji tek pokušava da shvati svet oko sebe”, ističe se u pomenutoj publikaciji, uz napomenu da ih treba naučiti tehnikama upravljanja stresom, kako da razgovaraju o svojim emocijama i ukazati im da je u redu ponekad ne uspeti.
Alarm za roditelje i nastavnike
Alarm za roditelje i nastavnike je i kad je dete suviše emotivno ili se brzo ljuti (često se tuče ili prkosi, odnosno stalno je tužno i plače), neobično se ponaša, pa, recimo, reaguje na nešto čega nema, previše je uzdržano, izostaje iz škole, stalno deluje umorno ili uspavano na časovima. Takođe i ako često napušta nastavu zbog bolova koji se ne javljaju tokom vikenda i praznika, ili se samopovređuje, što se manifestuje zasecanjem ili kidanjem kože, grebanjem, stvaranjem opekotina, lupanjem glavom i udaranjem sebe.
Kako kažu, uloga prosvetnog radnika je produžena ruka roditeljstva, a škola jedini sistem koji dopire do svakog deteta i mlade osobe, pa je ona ključni preduslov za pružanje podrške čim se uoče prvi znaci teškoća u mentalnom zdravlju. To, između ostalog, povećava stopu akademskih postignuća i smanjuje broj slučajeva ponavljanja razreda i odustajanja od školovanja.
Problemi u ponašanju osnovaca koji ne zahtevaju pažljivije ispitivanje jesu svađe ili tuče sa braćom i sestrama, odnosno vršnjacima, testiranje granica, ograničen raspon pažnje, zabrinutost zbog toga da li će biti prihvaćeni, laganje i nepreuzimanje odgovornosti za svoje ponašanje. Pažnju treba obratiti kada se uoče preterana agresivnost ili strahovi, ozbiljno povređivanje sebe ili drugih, odbijanje da ide u školu, česte, prenaglašene ili produžene emocionalne reakcije, nesposobnost da se usredsrede na aktivnost duže od pet minuta, obrasci delinkventnog ponašanja, te fiksacija na vatru i paljenje. Promene raspoloženja, obuzetost sobom, testiranje granica i vršnjački sukobi adolescenata mogu biti izazovni, ali su takođe deo normalnog razvoja, dodaju.
Kako se navodi u vodiču, od nastavnika se ne očekuje da utvrđuje ima li dete mentalni poremećaj, niti da postavlja psihijatrijske dijagnoze, već da proceni kad je vreme obratiti se specijalisti radi procene i lečenja. Simptomi koji zahtevaju upućivanje stručnjaku su, dodaju, iznenadno pogoršanje ocena, povlačenje ili izolacija od vršnjaka, te znatno osciliranje težine.
