Američki naučnici postigli su neverovatan uspeh – prve bebe crnonogog tvora koje je rodio klon došle su na svet. Ovaj događaj predstavlja važan korak u pokušajima očuvanja vrsta, ali otvara pitanje da li samo kloniranje može biti dovoljno za očuvanje životinjskog sveta.
Godine 1979. smatralo se da su crnonogi tvorovi zauvek izgubljeni. Četiri decenije kasnije, naučnici ne samo da su uspeli da kloniraju jedinku ove vrste, već je klon po imenu Antonija postao majka dvema zdravim mladuncima – mužjaku i ženki. Antonija je klonirana iz genetskog materijala tvora po imenu Vila, koji je uginuo 1988. u zoološkom vrtu u San Dijegu. Taj materijal sačuvan je više od tri decenije, a sada je uspešno korišćen za stvaranje potomstva.
Uspeh kloniranja, ali šta dalje?
Danas u prirodi živi svega oko 350 crnonogih tvorova, dok se ovi sisari suočavaju s brojnim problemima poput niskog genetskog diverziteta, bolesti, smanjenja staništa i nestanka prerijskih pasa, koji čine njihovu osnovnu ishranu. Uvođenjem novih genetskih varijacija putem kloniranja, kao što je slučaj s Antonijom, naučnici se nadaju da mogu ojačati genetski fond ove vrste i povećati šanse za njen opstanak.
Prema izjavama američke Službe za ribu i divlje životinje, „uvođenje novih gena igra ključnu ulogu u očuvanju zdravlja populacije, čime kloniranje predstavlja važan orijentir u genetskom istraživanju očuvanja.” Ovaj metod može omogućiti reprodukciju ugroženih vrsta i proširiti mogućnosti za njihov oporavak.
Iako je kloniranje Antonije otvorilo nove puteve u zaštiti ugroženih vrsta, skeptici se pitaju da li je ulaganje u kloniranje isplativo u poređenju s naporima za očuvanje staništa. Gubitak prirodnih staništa smatra se jednim od glavnih faktora koji doprinosi opadanju brojnosti mnogih vrsta, a crnonogi tvorovi nisu izuzetak, budući da su zbog poljoprivrednih aktivnosti izgubili veliki deo svojih prirodnih livada.
Ekolog David Jahovski ističe da bez prirodnog staništa kloniranje postaje besmisleno: „Bez obnavljanja prirodnih prostora, sve više će vrsta završiti u zatvorenim prostorima ili laboratorijama, umesto u divljini gde i pripadaju.” Njegova poruka je jasna – konzervaciono kloniranje može pomoći, ali ne može biti jedino rešenje za očuvanje biodiverziteta.
Kloniranje Antonije i rođenje njenih mladunaca pokazuju da genetski oporavak ugroženih vrsta nije nemoguć, ali uspeh u laboratoriji treba da prati i očuvanje ekosistema u kojem ove vrste mogu opstati. Samo kloniranje ne može popraviti dugoročne probleme poput gubitka staništa i konflikta između ljudi i divljih životinja.
Da bi kloniranje bilo korisno za očuvanje vrsta, neophodno je uložiti i u obnavljanje prirodnih staništa. Ovaj slučaj crnonogog tvora podseća da je budućnost divljih životinja u velikoj meri povezana s očuvanjem njihovog prirodnog doma, što zahteva koordinisan pristup konzervaciji.
