Neki ljudi su imali srećno detinjstvo, neki malo manje, a neki nisu ni svesni da nose traume iz tog perioda života. Sledeće rečenice mogu otkriti da nešto nije bilo u redu.
Naizgled obične fraze koje svakodnevno koristimo mogu da ukažu na to da osoba nije imala mirno i srećno detinjstvo. Prema mišljenju psihologa, način na koji se izražavamo posledica je vaspitanja. Fraze koje koristimo mogu otkriti da smo u detinjstvu doživeli psihološku traumu.
Sledećih 6 rečenica su jasan znak i pokazatelj toga:
„Ja mislim“
Kada osoba kaže „mislim“, to može značiti da sumnja u svoj sud i da se plaši da ne uradi nešto pogrešno. Ovaj izraz se često koristi kao nesvesna pripremljena odbrana od mogućeg napada drugih ljudi. Ove reči najčešće koriste oni koji su se u detinjstvu suočili sa kritikama, poniženjima i uvredama od strane roditelja.
„Prosto se desilo“
Prema psiholozima, rečenica „prosto se desilo“ je najlakši način da se osoba oslobodi odgovornosti. Ove reči ukazuju na to da se osoba oseća nemoćno i da ne kontroliše situaciju u kojoj se našla. Dva su razloga zašto odrasla osoba često ponavlja ovu frazu: strah od kazne i prezaštićenost u detinjstvu.
„To je samo moje mišljenje“
Ova fraza se može koristiti u dva konteksta. Ponekad osoba želi da naglasi da svoje mišljenje ne smatra važnim, dok ponekad, ako se izgovara hladno, pokazuje da osoba misli da je posebna. Druga opcija se formira kod dece prezaštićenih roditelja, dok je prva karakteristična za osobe čiji se stavovi ignorišu ili obezvređuju.
„Ne obraćaj pažnju“
Psiholozi ističu da ovu frazu koriste ljudi koji su navikli da potiskuju svoje potrebe i emocije. Superfin tvrdi da ljudi koji su traumatizovani ne samo da kriju svoje emocije, već gotovo nikada ne traže pomoć na poslu, čak i kada im je potrebna.
„Ja sam kriv“
Prema psihologu Ani Tkač, oni koji su u detinjstvu imali ulogu žrtve često dobrovoljno krive sebe. Još jedan znak takve traume je strah od preuzimanja odgovornosti. Nekome ko se uvek oseća krivim lakše je da se odmah proglasi krivim za sve i izvini.
„Ovo može da zvuči glupo“
Psiholozi smatraju da na ovaj način osoba pokušava da spreči potencijalno poniženje koje je često doživljavala u detinjstvu. Strah od ismevanja zbog sopstvenih ideja može proizaći iz činjenice da su dečje ideje u detinjstvu nailazile na podsmeh i poniženje. Ako se roditelji često smeju dečjim idejama, ne shvataju ih ozbiljno, obezvređuju ili kažu: „To je glupo“, dete razvija naviku da unapred veruje da će biti omalovaženo, ističe Superfin.
