ZRENjANIN: Kotarke koje su preživele, baš poput ovih u Zrenjaninu, a kako stvari stoje neće još dugo, nekada su bile pune života.
Onomad su bile pune kukuruza koji je jednom samoodrživom domaćinstvu, kakva su nekad bila gotovo sva poljoprivredna, obezbeđivao sigurnost. Jer, kukuruz je bio život.
Kukuruzom se hranilo sve što je u jednom domaćinstvu postojalo. Od kokošaka, ćuraka, pataka i gusaka, do svinja i krava. A svim tim kasnije su se hranili ljudi. Što je bilo višak, našlo je svog kupca i donelo novac u porodicu. Puna kotarka bila je sreća i sigurnost.
Osim kotarke, bila je tu i potkotarka, prostorija ispod kotarke (“pod kotarku”), koja je takođe vrvela od života. U potkotarci se živelo od ranog proleća do kasne jeseni. U njoj je bio zidani šporet, sto sa starom mušemom i nekoliko stolica, a u nastavku špajz, moderno ostava. Na podu je bila zemlja, što znači da se moglo ulaziti u opancima, bakandžama, smelo se prljati, prosipati, mrviti… U potkotarci se kuvalo svakog dana. U njoj se kuvao pekmez i paradajz.
Nestale su kotarke, jer su izgubile svoju funkciju. Kukuruz je sa njiva, iskombajniran, završavao u velikim silosima. Nestale su i potkotarke, sve se preselilo u modernije kuhinje, frižidere i zamrzivače. I pekmez se sve ređe kuva, a i za paradajz se neko drugi pobrine.
Tek pokoja prazna kotarka živi svoje poslednje dane. Opkoljavaju ih višespratnice, neko drugo vreme, neki drugi poslovi i neki drugi ljudi. Dok se i one ne presele u sećanja.
