Život u roditeljskom domu više nije privremeno rešenje – sve češće postaje dugoročni model postojanja za veliki broj mladih u Srbiji.
Odlaganje odlaska iz porodičnog doma više nije izuzetak
Nekada je bilo gotovo nezamislivo da osoba nakon tridesete godine i dalje živi u dečijoj sobi, među knjigama iz srednje škole i posterima iz tinejdžerskih dana. Danas, to je postalo ne samo prihvaćeno već i rasprostranjeno. Promene u društvu, ekonomiji i porodičnim vrednostima doprinele su tome da mladi ostaju sve duže u roditeljskim kućama, a ova pojava više nije tabu.
„Kod nas se deca štite gotovo do apsurda. Ako je meni bilo teško, ne mora i mom detetu – to je stav koji mnogi roditelji imaju,“ objašnjava psiholog Dragana Ivanović u emisiji za Kurir televiziju.
Ivanović ukazuje da u našem regionu postoji korenito ukorenjena potreba da se deca zadrže u domu, često i na račun njihove emocionalne i finansijske zrelosti. Dodaje i da istorijsko iskustvo ratova igra svoju ulogu.
„Na ovim prostorima se mnogo ratovalo. Zato su muška deca često dodatno zaštićena – to je duboko ukorenjeno u svesti roditelja,“ kaže ona.
Kulturološki obrazac i tradicionalne vrednosti
Sociolog i stručnjak za bezbednost Ilija Kajtez ističe da ovakvo ponašanje nije slučajnost, već deo kulturološkog modela koji karakteriše Mediteranske i balkanske narode.
„Kod nas je sasvim normalno da deca ostanu sa roditeljima i do kasnih tridesetih. Povezanost, toplina i bliskost sa porodicom imaju veću težinu od individualizma koji vidimo na severu Evrope,“ navodi Kajtez i dodaje da je nezamislivo da se u Srbiji dolazak kod roditelja najavljuje, što je u nordijskim zemljama pravilo.
Finansijska realnost i zajedničko preživljavanje
Ivanović ističe i ekonomske razloge koji stoje iza sve češće prakse zajedničkog života:
„Zajednički život omogućava da se lakše pokriju osnovni troškovi. Roditelji su često već u penziji, deca nezaposlena, pa žive zajedno jer je to jedina održiva opcija,“ kaže ona.
Međutim, psiholozi upozoravaju da takav aranžman nosi ozbiljne posledice po razvoj lične odgovornosti.
„Kada ostanete sa roditeljima, ne preuzimate u potpunosti odgovornost za svoje postupke. Tek kada se osamostalite, suočavate se sa životom u punom kapacitetu,“ objašnjava Ivanović.
Roditelji takođe nisu spremni na promenu.
„Prazno gnezdo“ je ozbiljan emotivni šok za roditelje, naročito kada su deca godinama tu. Što su stariji, to im je teže da se nose sa odlaskom deteta. A sa druge strane, ni dete nema potrebu da ide ako vidi da nije poželjno da se osamostali,“ dodaje Ivanović.
Kada i kako se prelazi u samostalan život?
Ivanović smatra da je dvadeseta godina idealna za prvi korak ka samostalnosti. Bilo da se radi o radu tokom studiranja, studentskom kreditu ili selidbi, važno je da mladi steknu osećaj odgovornosti.
„Kod nas se deca ne suočavaju sa životnim izazovima jer im ne dozvoljavamo da izađu iz zone komfora. Samo kroz ličnu borbu dolazi se do prave zrelosti,“ naglašava psihološkinja.
Kuda vodi ova tendencija?
Ako se ovaj trend nastavi, mnogi mladi rizikuju da nikada ne steknu osnovne veštine za nezavistan život, a društvo dobija generaciju emocionalno i funkcionalno zavisnih odraslih osoba.
Profesor Kajtez poručuje: „Roditelji vole svoju decu najčistijom ljubavlju, ali to ne znači da ih treba vezivati za sebe zauvek. Sloboda se uči – a samostalnost je njen prvi korak.“
