Danas se obeležava sećanje na Svetog Nikifora, patrijarha carigradskog, jednog od najposvećenijih i najnepokolebljivijih branitelja pravoslavne vere. Njegova nepokolebljiva istrajnost u odbrani svetih ikona i pravoslavlja učinila ga je ne samo značajnim verskim vođom svog vremena, već i večitim simbolom vere i hrabrosti.
DUHOVNI STUB PRAVOSLAVLJA
Sveti Nikifor je upravljao Crkvom u izuzetno izazovnim vremenima, kada je vizantijski car Lav Jermenin pokrenuo oštru borbu protiv poštovanja svetih ikona. Patrijarh se isprva suprotstavio savetujući cara da ne odstupa od svetootačke vere, ali kada su progoni postali ozbiljniji, otvoreno se suprotstavio vladaru, braneći svetinje i pravoslavno učenje.
„Ne može ljudska vlast gasiti svetlost istine koja dolazi od Boga!“ – govorio je Sveti Nikifor, pozivajući na istrajnost u veri i pravdi.
Zbog svoje nepokolebljivosti, bio je prognan iz Carigrada 13. marta, a utočište je našao na ostrvu Prokoni, gde je osnovao manastir u čast Svetog Teodora. Tu je proveo poslednje godine svog života, nastavljajući da piše i brani pravoslavlje čak i u progonstvu.
PRAZNIK SVETITELJA I PRENOS NJEGOVIH MOŠTIJU
Njegovo glavno praznovanje se obeležava 2. juna, dok je 13. mart značajan po otkriću i prenosu njegovih svetih moštiju. Nakon devetnaest godina provedenih van Carigrada, kada su ikonoborci izgubili vlast, mošti Svetog Nikifora vraćene su u prestonicu.
Prvi put su položene u crkvu Svete Sofije, odakle je nekada bio prognan, a potom premeštene u crkvu Svetih Apostola. Tako je isti datum koji je obeležio njegov progon postao i dan njegovog slavnog povratka među verni narod, kao potvrda pobede vere nad silama koje su je ugrožavale.
Sveti Nikifor ostao je simbol pravoslavne istrajnosti i nepokolebljivosti, primer vere koja ne posustaje ni pred najvećim iskušenjima. Danas, sećajući se njegovog lika i dela, pravoslavni vernici obnavljaju svoju veru i prisećaju se snage koju su sveci poput njega pokazivali u borbi za istinu.
Sveti Nikifore, moli Boga za nas!
