Amerikanac Čarls Kater već godinama privlači veliku pažnju svojim sadržajem koji objavljuje na društvenim mrežama gde promoviše Srbiju i srpski narod.
Poreklom je iz jednog malog grada Grinup, u istočno-centralnom delu Ilinoisa, pored granice sa Indianom. Nakon što je nekoliko puta menjao svoja interesovanja, Čarls je diplomirao marketing, a zatim se preselio u Čikago. Bio je menadžer prodaje za Ford, Džip, Linkoln, Kadilak i druge firme u auto-industriji. Svoj put do Srbije pronašao je 2010. godine, a trenutno živi u Novom Sadu.
– Ovo će biti prva godina od 2013. koju ću čitavu ovde provesti. Ranije sam živeo pola godine ovde, pola godine na ostrvu Nantaker, u Masačusetsu, gde sam dovodio mnogo srpskih studenata na letnji program rada i putovanja. Ali, ovu godinu celu provodim u Srbiji i veoma sam uzbuđen – ističe Čarls na početku našeg razgovora.
Kada ste i kako odlučili da dođete u Srbiju, šta vas je na taj korak navelo i kako je izgledao vaš prvi susret sa Srbijom?
– Prvi put sam stigao u Srbiju 28. maja 2010. godine. I vrlo malo stvari sam o njoj znao. Bio sam menadžer prodaje u prodavnici „Ford Lincoln Mercury“ kada je jedan prodavac došao u moju kancelariju i rekao mi da postoji Fejsbuk stranica „Mrzim SAD“. Bio sam nov na Fejsbuku i bio sam ljut, jer sam bio američki patriota. Bili su tu neki momci, zvani Dragan i Aleksandar iz Zrenjanina. Govorili su užasne stvari o SAD-u, a ja sam počeo da se svađam s njima na Fejsbuku. Nakon nekog vremena postali smo prijatelji, dodali su me na Skajp gde smo počeli da razgovaramo satima. Pozvali su me da dođem u Srbiju i tako je sve počelo. Očekivao sam jedno strašno mesto sa zlim ljudima zato što tako kaže američka propaganda. Vrlo malo sam znao o toj regiji, znao sam da smo napali Srbiju i znao sam da postoji mnogo prezira prema Americi. Kada sam odlučio da dođem u Srbiju, rekao sam svojoj majci, koja je radila za američku vladu: „Mama, idem u Srbiju na dve nedelje. Možeš li paziti na moju kuću?“ Ona nije ni znala da smo ratovali s vama, kao ni većina Amerikanaca. Guglala je pa je rekla: „O Bože, ratovali smo s njima. Verovatno će te ubiti“, na šta sam joj odgovorio: „Da, idem da se sastanem s nekim koga sam upoznao na Fejsbuk stranici „Mrzim SAD“. Mislila je da sam lud, svi su mislili da sam lud. Došao sam ovde i oduševio se. Bio sam ovde dve nedelje u Zrenjaninu, Ečkoj, Elemiru, otišli smo i do Niša i Pirota, gde god da sam išao ljudi su bili ljubazni, prijateljski nastrojeni i gostoljubivi. Nisu me osuđivali zbog moje zemlje i bili su jedni od najboljih, najinteresantnijih, najinteligentnih, najlepših ljudi koje sam ikada sreo. I ostao sam ovde.
Čime se bavite i možete li obavljati svoj posao iz Srbije?
– Sada radim kao account manager za mog prijatelja iz SAD-a. Tamo sam zaposlio i tri momka iz Srbije. Taj posao mogu da radim gde god da se nalazim u svetu, zarađujem dosta, život mi je dobar i veoma sam srećan. I dalje radim za „Work and Travel“ program te šaljem studente iz Srbije, Hrvatske, Grčke i Bosne i Hercegovine u SAD na letnji rad i putovanje.
Da li je teško naučiti Srpski jezik, iz perspektive nekoga ko tek počinje da uči?
– Veoma je teško i to je moja najveća sramota. Znam da je nepoštovanje što još uvek ne govorim ovaj jezik, a ovde sam gotovo 14 godina i to je dugo vremena da ne govorim jezik. U SAD-u ne učimo druge jezike, a ja sam prvi put imao mogućnost da učim strani jezik tek u drugom razredu srednje škole. Nismo izloženi stranim jezicima, sve je na engleskom, svi naši filmovi, muzika, knjige… Svaka osoba ovde, čak i deca od pet, šest godina, uče engleski jezik i druge jezike. Vi imate širi i bolji obrazovni sistem. Ovde u Srbiji morate da pamtite i padeže, menjate prideve, da znate da li je imenica muškog ili ženskog roda ili je pak neutralna, a meni je to sve zbunjujuće. Tako da, veoma retko govorim srpski, samo u hitnim situacijama. Svi moji prijatelji znaju i vole da govore engleski jezik. Veoma mi je krivo što ne govorim ovaj divan jezik, ali se nadam da ću ga jednog dana, nadam se uskoro, naučiti.
Vaša popularnost i promovisanje Srbije dovelo je i do toga da dobijete srpsko državljanstvo. Kako je do toga došlo?
– Vrhunac moje popularnosti je verovatno bio kada je visoki zvaničnik u srpskoj vladi, u maju 2020. godine, stupio u kontakt sa mnom. Na jednom Univerzitetu u Australiji prikazivao se propagandni sadržaj protiv Srbije. Potom sam o tome napravio video na osnovu kojeg su ljudi počeli da pišu tom Univerzitetu, te mi se Univerzitet javio sa porukom da su sadržaj ukinuli, a za mene je to bio uspeh. Srpska vlada je za to, pretpostavljam, čula, te je stupila sa mnom u kontakt. Rekli su mi: „Cenimo sve što ste uradili za Srbiju u poslednjih 10 godina i želeli bismo da vam ponudimo državljanstvo”. Tako da sam dobio počasno srpsko državljanstvo, baš kao i Stiven Sigal i Džoni Dep. Time sam počastvovan, jer sve što radim u svom životu vrti se oko Srbije. Dobiti počasno srpsko državljanstvo od Vlade, to se ne može nadmašiti.
Mnogi ljudi iz Srbije teže američkom državljanstvu i pasošu. Da li postoje prednosti srpskog u odnosu na američki pasoš?
– Što se tiče prednosti srpskog državljanstva svakako da ih za mene ima. Sa srpskim pasošem sam išao u Jermeniju, mogu da idem na Kubu bez vize, što planiram da uradim. Kao Amerikanac tamo ne mogu da idem osim ako ne putujem iz specifičnih ličnih ili obrazovnih razloga, ali kao običan turista to nije moguće. Sa svojim srpskim pasošem mogu da putujem u Rusiju bez vize, da idem po Evropi, u Kinu. Kao Amerikanac, za sve te zemlje mi je potrebna viza, osim za zemlje Evropske Unije. Kada pogledate, srpski pasoš je veoma jak. Ne znam da li ste to znali, ali kao američki građanin, koji živi i radi u inostranstvu, još uvek moram da plaćam porez SAD-u, a to je ludost. Pre nego što sam dobio državljanstvo, nisam mogao da otvorim bankovni račun ovde u Srbiji, ali ga sada imam. Najvažnija stvar, kada je u pitanju dobijanje pasoša, jeste ponos. Možete li da zamislite da vam Vlada zemlje koju najviše volite da državljanstvo. Znate, tako se ja osećam.
Koje su to najveće razlike između Amerike i Srbije koje ste primetili?
Ovde je sve mnogo opuštenije. Kada pogledate Srbiju u poređenju sa Amerikom, Amerika je brza, sve je brza hrana i kafa za poneti. Sve je trka i rad. Ovde u Srbiji, svi su u kafićima u dva popodne. Prijatelji su ovde pravi prijatelji i porodica je veoma važna. Vi cenite porodicu i prijatelje više od posla, što je nešto što mislim da nedostaje u Americi. Osim toga, Amerika je veoma skupa, te morate raditi mnogo poslova. Većina običnih ljudi radi nekoliko poslova te je teško naći vremena da se vidite sa prijateljima i porodicom. Ali ovde, to im je prioritet i meni se to dopalo.
Rekli ste da vam je životni cilj da proputujete svetom. Gde ste do sada sve putovali i koja je zemlja, osim Srbije, na vas ostavila najlepši utisak?
Ukupno sam posetio 55 zemalja, a Srbija je, rekao bih, definitivno moj favorit. Mogu ići i ostati gde god želim ali Srbija je mesto koje volim, gde su svi moji prijatelji i ljudi me poznaju. Način života je siguran, lep i pristupačan. Lokacija Srbije na mapi je prelepa te se lako može pristupiti drugim zemljama za putovanje. Mnogo putujem i to često radim sa svojim prijateljem Urošem Milićem, koji je Srbin. Bili smo na Madagaskaru što je jedno od mojih omiljenih mesta, a bio sam i u Keniji, na Mauricijusu i na Tajlandu. Prošao sam kroz Nikaragvu, a Meksiko je mesto na koje se često vraćam. Ali, mislim da, kad se sve sagleda, ipak volim Balkan. Volim hranu, a hrana na Balkanu je najbolja, bilo da je reč o Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj ili Crnoj Gori. Znate, svi ste vi isti ljudi. Bez obzira na versku pripadnost i podele koje stvaraju vlade, svi ste divni ljudi koji zaista dobro brinu o strancima. Ali, što se tiče lepote, mislim da je Crna Gora veoma potcenjena. Mislim da je to jedno od najlepših mesta koje možete posetiti, sa planinama koje se spuštaju do plaže, tako da zaista volim Crnu Goru. Republika Srpska ima prelepu prirodu, iako nije toliko poznata ta regiju Bosne i Hercegovine. Od Banja Luke, Trebinja do Bijeljine, tu je prelepa priroda, prelepe crkve i drugo.
Kakvu poruku biste poslali ljudima iz Srbije koji, iz različitih razloga, žele da napuste zemlju? Koji su razlozi da se ostane u zemlji?
– To je pitanje veka. To je najveći problem koji vidite ne samo u Srbiji nego i u Hrvatskoj, Bugarskoj, Crnoj Gori i mnogim drugim zemljama. Problem ovih predivnih zemalja jeste što ljudi odlaze, veliki deo populacije, mladi ljudi koji su budućnost ove zemlje. Svi to čine jer misle da je u drugim zemljama poput Nemačke, Kanade i SAD-a, bolje. Ja sam više od 10 godina radio sa srpskim studentima, koji su neki od najpametnijih ljudi na svetu, upoznao sam im porodicu, bio na njihovim rođendanima, slavama, postali su i sami moja porodica. Svi su veoma pametni i obrazovani, međutim, kada ih pitate gde sebe vide za pet godina mnogi će reći da žele da odu odavde u drugu zemlju jer tamo imaju vezu.To je veliki problem u zemlji jer ne zasniva se sve na tome koliko ste pametni i obrazovani već na tome koga poznajete. Osim toga, problem su i plate jer kada srpski lekar završi fakultet oni vide kolika je plata u Srbiji u poređenju sa Amerikom i shvate da u Americi mogu da zarade 100 puta više, tako da mogu da razumem Srbe koji žele da odu. Međutim, s druge strane, znam i mnogo Srba koji žive van Srbije i koji su nesrećni, kao što su to, na primer, vozači kamiona koji rade 16, 17 sati dnevno živeći u svom kamionu. Da, možda će zaraditi pet ili šest hiljada dolara mesečno, ali da li su srećni? Imaju novac, ali im nedostaje zajednica koju Srbija ima.
Šta ih čeka u Americi, kakav je život tamo?
– Amerika je drugačije mesto. Ako ne uspete u SAD-u, ako ste tamo siromašni, problem je u vama. Morate biti sposobni da naporno radite i da nađete dobar posao, a ako imate minimalno obrazovanje moraćete raditi dva ili tri posla kako biste dobro živeli. Ali, stvari koje ćete propustiti su socijalna interakcija, bliskost sa porodicom, mogućnost da odete na slavu. Kada sam ovde otvorio firmu, svaki drugi dan, svi ti zaposleni su mi govorili: „Pa sutra mi je slava”. Imam slavu ovde, imam slavu tamo, imam slavu od kuma, uvek su slobodni. To je prioritet u Srbiji, porodične tradicije, i kada se preselite u inostranstvo, to je ono što dijaspora najviše propušta. Dakle, da, teško je ovde, ali vidim da se ova zemlja svakog dana poboljšava. Imate ogromnu zajednicu IT kompanija i radnika u Novom Sadu koji postaje silikonska dolina Balkana. Cene, nažalost, rastu ali znate, ovde ima prilika. Tako da toplo preporučujem Srbima da ostanu ponosni na ovu predivnu zemlju, na dugu i predivnu istoriju koju poseduje i dajte ovoj zemlji šansu. Otvorite firmu, usavršite svoje obrazovanje, učite više, nađite bolji posao i učinite ovu zemlju ponovo sjajnom.
