Danas se često postavlja pitanje koliko je samo ljubav dovoljna za odgajanje deteta. Stručnjaci tvrde da pored ljubavi, roditelji moraju postaviti granice i delovati kao autoriteti koji koriste reči poput: “ne smeš” i “moraš.” Bez ovog balansa, deca postaju nesposobna da se adekvatno suoče sa stvarnošću.
Sa razvojem novih generacija, sve je više mladih ljudi koji dolaze na psihoterapiju. Generacije Y (rođeni između 1980. i 1994. godine) i Z (rođeni između 1995. i 2005. godine), koje su poznate kao “voljena deca”, suočavaju se sa specifičnim problemima koji ih razlikuju od prethodnih generacija. Psihoterapeuti su počeli da uočavaju ove razlike, jer su njihovi klijenti sve češće deca koja su odrasla uz roditeljsku popustljivost i bez jasnih granica.
Generacije “voljene dece”
Za razliku od ranijih vremena, kada su na terapiju dolazila deca koja su bila preterano strogo vaspitavana ili zanemarivana, sada psihoterapeuti rade s klijentima koji su odrasli u preteranoj ljubavi bez discipline. Jedan američki terapeut slikovito je opisao promenu u radu, rekavši da je ranije psihoterapija bila poput sirćeta koje skida kamenac, dok danas više liči na rad s lepljivim materijalom.
Pripadnici generacije Y, koja obuhvata osobe od 26 do 40 godina, često su narcisoidni, egocentrični, i imaju nerealno visoku sliku o sebi. Oni su skloni hedonizmu i retko preuzimaju odgovornost za svoje postupke. Sa druge strane, pripadnici generacije Z, sada u dobi od 15 do 25 godina, su povučeniji, zavisniji od roditelja i sve više okrenuti digitalnim sadržajima, neprestano vezani za svoje pametne telefone.
Kako ove generacije doživljavaju svet?
Pripadnici generacije Y su često preplavljeni nerealnim očekivanjima, verujući da su oni centar sveta. Njihova nesposobnost da prihvate kritiku i priznaju greške ih sprečava da napreduju. Umesto da rade na sebi, krive druge za svoje neuspehe. Zanimljivo je da istraživanja pokazuju kako 80% njih želi da se obogati, dok polovina teži da postane poznata ličnost.
Nasuprot tome, generacija Z oseća strah od spoljašnjeg sveta. Svoje živote vode kroz ekrane, komunicirajući putem društvenih mreža i često imaju nisko samopouzdanje. Iako roditelji često pružaju podršku, ova generacija oseća nedostatak prihvaćenosti među vršnjacima, što dovodi do visokih stopa anksioznosti, depresije i čak samoubistava.
Postavljanje digitalnih granica je ključno
Obe generacije doživljavaju fizički izgled kao ključnu vrednost, jer im nedostaju razvijene socijalne veštine. Umesto da aktivno učestvuju u društvenom životu, oni pasivno čekaju da im neko drugi priđe. Kada se to ne desi, krive sebe i svoju “nedovoljnu privlačnost.”
Roditelji mogu da nauče nešto iz ovoga. Ljubav nije dovoljna. Potrebno je disciplinovati decu, postavljati digitalne granice, i pomoći im da razviju socijalne veštine. Cilj nije samo da dete bude srećno i voljeno, već da izraste u odgovornu i samostalnu odraslu osobu.
