Tokom prazničnih kontrola saobraćaja u Srbiji, nadležni organi zabeležili su više od 16.000 slučajeva prekoračenja brzine, što ponovo otvara pitanje bezbednosti na putevima i efikasnosti postojećeg sistema sankcionisanja. Od ukupno više od 42.000 kontrolisanih vozača, gotovo 24.000 je napravilo neki oblik prekršaja, što pokazuje da je problem daleko širi od pojedinačnih slučajeva nepažnje. Stručnjaci ističu da se ne radi o izolovanim incidentima, već o ustaljenom obrascu ponašanja u saobraćaju.
U javnosti i među stručnjacima sve češće se postavlja pitanje zašto se, uprkos svakodnevnim upozorenjima i tragičnim nesrećama, broj prekršaja ne smanjuje. Saobraćajna policija ukazuje da je dominantan faktor tzv. „trka sa vremenom“, gde vozači prioritet daju obavezama ispred bezbednosti. Ovaj fenomen posebno je izražen kod dostavnih službi i vozača koji rade pod vremenskim pritiskom, što dodatno komplikuje situaciju na putevima.
Pored toga, uočava se i prisustvo agresivne vožnje kod vozača sa snažnijim vozilima, kao i kod mlađih učesnika u saobraćaju koji često testiraju granice brzine. Stručnjaci upozoravaju da kombinacija neiskustva i želje za adrenalinom dovodi do povećanog rizika od teških nesreća. Upravo u tim slučajevima posledice su najčešće najteže, što dodatno opterećuje zdravstveni i bezbednosni sistem.
Prema analizama sa terena, zajednički imenitelj većine prekršaja jeste nedovoljno razvijena saobraćajna kultura. Policijski službenici navode da se često susreću sa opravdanjima vozača koja ukazuju na pritisak svakodnevice, ali ne i na svest o riziku. Upravo ta kombinacija faktora održava visok nivo prekršaja uprkos redovnim kontrolama.
Stručne procene i predlozi za promenu sistema
Stručnjaci za bezbednost saobraćaja ističu da je ključ problema u nedovoljnoj edukaciji i slaboj preventivi, a ne isključivo u visini kazni. Damir Okanović naglašava da je sistemsko ulaganje u obrazovanje vozača osnovni preduslov za dugoročne rezultate. On ukazuje da strategije postoje, ali da njihova primena mora biti doslednija i šira u društvu.
„Nismo uradili dovoljno da vozače ubedimo da upravljaju bezbednom brzinom“, ističe Okanović, dodajući da je saobraćajno obrazovanje i vaspitanje temelj svake ozbiljne strategije. Prema njegovim rečima, prevencija mora početi od najranijeg uzrasta i biti deo obrazovnog sistema. Bez toga, kaznena politika ostaje samo kratkoročno rešenje.
Profesor Saobraćajnog fakulteta u penziji Milan Vujanić dodatno pojačava ovu argumentaciju, ističući da bi kaznena politika trebalo da bude prilagođena ekonomskoj snazi prekršioca. On navodi da ista novčana kazna nema isti efekat na različite kategorije stanovništva, što dovodi u pitanje njenu pravičnost i efikasnost. Kao rešenje, predlaže model proporcionalnih kazni po principu zarade.
Vujanić takođe zagovara strože mere koje uključuju privremeno i trajno oduzimanje vozila u zavisnosti od težine prekršaja. Prema njegovim rečima, upravo gubitak vozila ima najjači preventivni efekat jer direktno utiče na svakodnevni život vozača. Ovakav pristup, kako ističe, već pokazuje rezultate u nekim evropskim sistemima bezbednosti saobraćaja.
Kaznena politika i realnost na putevima Srbije
Važeći sistem kazni u Srbiji za prekoračenje brzine razlikuje se u zavisnosti od lokacije i stepena prekoračenja, pri čemu su predviđene novčane kazne, kazneni poeni, zabrane upravljanja vozilom, pa čak i zatvorske sankcije. U naseljenim mestima kazne počinju od manjih novčanih iznosa, ali u težim slučajevima prelaze u višegodišnje zabrane vožnje i visoke novčane kazne. Ovakav sistem formalno pokriva širok spektar prekršaja.
Na auto-putevima i van naselja kazne su dodatno diferencirane, ali stručnjaci upozoravaju da sama struktura kazni nije dovoljna bez dosledne primene. Posebno se ističe da se najteži prekršaji, koji uključuju ekstremna prekoračenja brzine, tretiraju kao ozbiljna krivična dela sa mogućnošću zatvorskih sankcija. Ipak, u praksi se često postavlja pitanje njihove dosledne primene.
Statistički podaci pokazuju da i pored jasno definisanih kazni, broj prekršaja ostaje visok, što ukazuje na potrebu kombinovanja represivnih i preventivnih mera. Stručnjaci smatraju da bez promene svesti vozača i jačanja saobraćajne kulture, ni najstroži zakoni neće imati dugoročan efekat. Upravo zato se sve više govori o sistemskom pristupu koji uključuje obrazovanje, kontrolu i tehnologiju.
U širem društvenom kontekstu, pitanje bezbednosti saobraćaja postaje i pitanje kulture ponašanja i odgovornosti. Svaka statistika krije stvarne živote i posledice koje se ne mogu meriti samo brojevima. Zbog toga se sve češće ističe da promena mora početi izvan sistema kazni, u načinu razmišljanja učesnika u saobraćaju.
