Početak nove akademske godine ponovo je otvorio pitanje koliko studenti moraju da izdvoje za stanovanje. U Portugalu je problem posebno izražen jer je u prvoj fazi upisa na fakultete mesto dobilo 49.991 studenata, dok je ponuda soba za izdavanje istovremeno smanjena. Potražnja je u drugom kvartalu 2026. porasla 27 odsto, a broj dostupnih soba pao je 11 odsto.
Najskuplji je Lisabon, gde medijalna cena sobe iznosi oko 550 evra mesečno. U Funšalu je oko 500 evra, u Portu 450, Ponta Delgadi 430, a u Faru 420 evra. U manjim portugalskim gradovima moguće je pronaći sobe za 300 evra ili manje, dok su Guarda i Bragansa među najpovoljnijim sredinama.
Poseban problem predstavlja nedostatak studentskih domova. Portugal ima oko 27.700 kreveta u javnim i privatnim studentskim rezidencijama, dok je prošle akademske godine oko 147.000 domaćih studenata živelo van porodičnog doma, uz još približno 80.000 stranih studenata. Kada se ograničena ponuda spoji sa velikim brojem studenata koji moraju da iznajmljuju smeštaj, pritisak na privatne kirije postaje gotovo neizbežan.
Beograd je jeftiniji od Lisabona, ali studentima nije lako
Situacija u Srbiji nije ista, ali pritisak na studentski budžet postoji. Beograd je najvažnije univerzitetsko središte u zemlji i veliki broj studenata iz drugih gradova mora da bira između studentskog doma i privatnog smeštaja. Za one koji ne dobiju mesto u domu, cena sobe ili deljenog stana može predstavljati ozbiljan mesečni izdatak, posebno kada se dodaju hrana, prevoz i ostali troškovi.
U odnosu na Lisabon, 550 evra za jednu sobu bilo bi izuzetno skupo za većinu studenata u Srbiji. Taj iznos odgovara približno 64.500 dinara, što je suma koja bi zauzela veoma veliki deo studentskog budžeta. Zato nije realno očekivati da se beogradsko tržište jednostavno izjednači sa lisabonskim, ali je poređenje korisno kada se posmatra odnos između ponude, potražnje i prihoda.
Veliku razliku pravi sistem studentskih domova. Studentski centar Beograd raspolaže sa oko 10.500 mesta u 14 domova, dok je za budžetske studente konkursom predviđeno 9.558 mesta. Novi Sad ima dodatnih 3.064 mesta, pa subvencionisani smeštaj za one koji ostvare pravo može biti višestruko povoljniji od privatnog iznajmljivanja.
Za studenta bez doma računica se brzo menja
Student koji ne dobije mesto u domu izlazi na privatno tržište i tada se suočava sa drugačijom računicom. Cena zavisi od kraja grada, kvaliteta stana, broja cimera i udaljenosti od fakulteta, pa razlike mogu biti velike. Deljenje stana ostaje najčešći način da se trošak spusti, ali i tada kirija predstavlja samo jedan deo ukupnog mesečnog budžeta.
Za poređenje, student u Lisabonu koji plaća 550 evra za sobu ne plaća samo posledicu skupljeg tržišta, već i cenu ozbiljnog manjka dostupnog smeštaja. U Beogradu je prosečan nivo cena niži, ali student koji traži smeštaj u centralnim delovima grada ili blizu fakulteta može brzo doći do iznosa koji je težak za porodicu koja finansira studiranje. Zato se pitanje cene ne može posmatrati samo kroz nominalni iznos kirije.
U Srbiji je pritom važan i ukupan obim studentske populacije. Tokom školske 2025/26. godine bilo je 248.509 upisanih studenata, ali nisu svi bili primorani da traže stan u drugom gradu. Portugal ima drugačiju strukturu, sa velikim brojem studenata koji žive van porodičnog doma, kao i značajnim udelom stranih studenata. Upravo zbog toga direktno poređenje ukupnih brojki nije moguće, ali oba tržišta pokazuju koliko dostupnost smeštaja utiče na konačnu cenu studiranja.
Cena sobe postaje deo ukupne cene studiranja
Stanovanje sve više postaje jedna od ključnih stavki kada porodice računaju koliko će ih koštati fakultet. Školarina ili troškovi studiranja nisu jedini izdatak, jer student koji se preseli u drugi grad mora da plati kiriju, depozit, komunalije, hranu i prevoz. Kada ponuda smeštaja počne da zaostaje za potražnjom, upravo kirija može najbrže da poveća ukupni mesečni trošak.
Portugal je trenutno ekstremniji primer tog problema, sa Lisabonom na 550 evra za sobu i velikim manjkom studentskog smeštaja. Beograd je znatno ispod tog nivoa, ali je privatno stanovanje i dalje značajan finansijski teret za studente iz unutrašnjosti. Razlika između mesta u domu i privatne sobe zato može biti presudna za odluku porodice da li može da finansira studiranje van mesta prebivališta.
Najvažnije poređenje nije koliko košta ista soba u dva grada, već koliki deo studentskog budžeta odlazi na stanovanje. Lisabon pokazuje šta se dešava kada broj zainteresovanih raste brže od ponude, dok Beograd ima dodatnu zaštitu kroz relativno razvijen sistem subvencionisanih domova. Ako se ponuda privatnog smeštaja u univerzitetskim centrima ne bude povećavala u skladu sa potražnjom, pitanje pristupačnog stanovanja sve će više postajati sastavni deo pitanja dostupnosti visokog obrazovanja.
