Na današnji dan pravoslavni narod sa posebnom pobožnošću obeležava uspomenu na jednog od najvoljenijih svetitelja slovenskog juga – svetog mučenika Jovana Vladimira
Sveti Jovan Vladimir, knez Duklje, mučenik i svetitelj, zauzima posebno mesto u srcima pravoslavnih vernika. Njegovo ime se ne vezuje samo za istoriju srednjovekovne države, već i za duhovnu postojanost, veru i snagu koju i danas nadahnjuje. U narodu je upamćen kao vladar pravde, čovek molitve i mučenik vere, čije mošti i dalje bude poštovanje širom Balkana.
Vladar mira u burnim vremenima
Rođen krajem X veka, Jovan Vladimir je poticao iz plemićkog roda, bio unuk kneza Hvalimira i sin retrislava, a na presto Duklje stupio je oko 1000. godine. Njegova vladavina protekla je u jednom od najburnijih perioda – kada su Vizantijsko carstvo i moćni car Samuilo vodili borbu za prevlast nad prostorima današnje Crne Gore i Albanije.
Uprkos svojim vezama sa Vizantijom, Vladimir nije izbegao zarobljeništvo. Samuilo je zauzeo Duklju i odveo ga u tamnicu u svoju prestonicu, Prespu. Međutim, upravo tamo počinje jedna od najneobičnijih i najlepših priča iz vremena svetaca.
„Kosara, ćerka cara Samuila, ugledavši mladog i pobožnog zarobljenika, zavole ga svim srcem. Nije tražila bogatstvo ni vlast, već blagoslov za brak sa čovekom vere“, beleže stariji letopisi.
Na molbu svoje ćerke, Samuilo pristaje na brak i šalje Vladimira nazad kao vazala – ali i kao zeta. Vladimir proširuje svoju vlast na dračku oblast, vladajući u miru i blago.
Prevarom do mučeništva
Mir, međutim, nije potrajao. Nakon smrti Samuila i atentata na njegovog naslednika Radomira, vlast preuzima Vladislav, koji u zaveri i pod pretnjom poziva Vladimira nazad u Prespu. Tamo ga, 22. maja 1016. godine, ubija ispred crkve, dok knez u rukama nosi svoj krst.
„Ubio ga je dok je nosio simbol Hristove vere – ne kao ratnika, već kao svetitelja koji je znao da ide u smrt sa verom u pobedu duše“, navodi predanje.
Od tog trenutka, Jovan Vladimir postaje mučenik, a narod ga počinje poštovati kao sveca i zaštitnika.
Sveti trag u vremenu
Njegove mošti, koje su vremenom postale predmet pobožnog poštovanja, prenošene su više puta – iz Prespe u Duklju, zatim u Drač, a potom u manastir kraj Elbasana. Danas se čuvaju u sabornoj crkvi u Tirani, gde i dalje okupljaju vernike, posebno na dan njegove svetkovine – 4. juna po novom kalendaru, odnosno 22. maja po starom.
Ipak, najmističniji običaj koji ga se tiče vezan je za drveni krst koji je nosio u trenutku pogubljenja. Taj krst se i danas čuva u porodici Andrović iz sela Velji Mikulići kod Bara, a svake godine se na dan Svete Trojice iznosi u litiji ka planini Rumiji. Ova svetkovina okuplja pravoslavce, katolike i muslimane – što svedoči o univerzalnosti njegovog duhovnog značaja.
Svetac koji ujedinjuje
Na ikonama se Jovan Vladimir prikazuje sa krunom na glavi, krstom u desnoj i svojom odsečenom glavom u levoj ruci. To simbolizuje ne samo njegovu mučeničku smrt, već i nepokolebljivu veru do poslednjeg daha.
Njegov kult proširio se daleko van granica nekadašnje Duklje – poštovan je u Makedoniji, Albaniji, Crnoj Gori, Srbiji, pa čak i u Bugarskoj. Istoričari ga smatraju prvim kanonizovanim srpskim svecem, dok ga narod doživljava kao simbol svetlosti, smirenosti i pravde u tami istorijskih nemira.
„Ne postoji vreme koje može izbrisati svetlost njegovog života. Sveti Jovan Vladimir je svetac koji ne stari, jer se molitva kroz vekove ne gasi“, poručuju sveštenici u današnjim liturgijama.
U svim pravoslavnim hramovima širom regiona danas se služe svete liturgije, uz molitve za mir, postojanost u veri i zaštitu od iskušenja. Vernici mu se obraćaju s ljubavlju, znajući da on – iako mučen, nikada nije bio poražen.
