Pravoslavna crkva danas sa posebnim poštovanjem obeležava dan posvećen trima sestrama – svetim mučenicama Agapiji, Hioniji i Irini, koje su u prvim decenijama IV veka dale svoj život za veru u Isusa Hrista.
Rođene u okolini drevne Akvileje, ove mlade hrišćanke su u vremenu strašnog Dioklecijanovog gonjenja hrišćana pokazale nesalomivu veru i smelost kakva se retko sreće i među starijima. Kada su izvedene pred rimskog cara, pozvane da se odreknu Hrista i poklone idolima, one su bez dvoumljenja odbile.
“Mi se ne klanjamo kamenu i drvetu, jer to nisu bogovi, već delo ruku ljudskih”, hrabro je izgovorila Irina, najmlađa među njima, izazvavši carsku srdžbu. Njihovo odbijanje da pogaze svoju veru dovelo ih je pravo u tamnicu, gde su trpele mnoge patnje.
PREDANJE O STRADANJU I ČUDESIMA
U to vreme, prezviter Zoil, kome se ranije javio sveti Hrisogon, saznao je za njihovu skoru smrt i i sam se, u molitvi, upokojio trideset dana nakon Hrisogonovog stradanja. Svetiteljka Anastasija Uzorješiteljica, duhovna naslednica Hrisogonova, imala je viđenje njihovog stradanja i bila spremna da ih isprati poslednjim činom milosrđa – hrišćanskom sahranom.
Car Dioklecijan ih je odveo sa sobom na put u Makedoniju i poverio vojvodi Dulkitiju. Međutim, kada je ovaj pokušao da ih osramoti i obeščasti, Božja pravda ga je oslepila i ponizila – umesto devojaka, Dulkitije je, u pomračenju, grlio zagorele lonce i kotlove, a na sebi nosio garež i sramotu.
Nakon ovog čuda, car je naredio da vojvoda Sisinije preuzme suđenje. Agapija i Hionija su, uprkos mučenjima, osuđene na spaljivanje. Irina je, nadajući se njenom pokolebanju, ostavljena u tamnici. Ali vera ove mlade device nije oslabila – naprotiv, ojačala je.
BOŽJA RUKA VODILA JE NJIHOV PUT
Prema predanju, Irinu su anđeli izbavili iz bludilišta i poveli na obližnje brdo. Kada su vojnici stigli da je uhvate, nisu mogli da se popnu do nje, pa su je, u nemoći, pogodili strelama i ubili.
Njihova tela, zajedno sa relikvijama učitelja Hrisogona, sakupila je sveta Anastasija i sahranila sa velikim poštovanjem. Njihova hrabrost, čednost i duboka vera postali su svetionik svima koji stradaju zbog pravde i vere.
“Jagnjetu i Pastiru Hristu bîste privedene mučeništvom, ovčice razumne, dobru trku svršišvši i veru sačuvavši…” – stihovi tropara koji se danas pevaju u čast ovih svetih mučenica odzvanjaju sa istim značenjem i snagom kao pre vekova.
DUHOVNO NASLEĐE KOJE NE BLEDI
Sestre Agapija, Hionija i Irina nastradale su oko 304. godine, u vreme kada je proglašenje vere u Hrista značilo smrtnu presudu. Njihov praznik obeležava se svake godine u pravoslavnom svetu uz liturgije, molitve i svečana bogosluženja, kao podsećanje na moć žrtve iz ljubavi prema Bogu.
Danas, dok se sećamo njih, ne govorimo samo o prošlosti. Govorimo o večitom uzoru ženske čednosti, dostojanstva i duhovne snage, koji nadilazi vekove i granice.
Neka uspomena na njih bude urezana u srcima svih koji tragaju za istinom, verom i smislom.
Agapija, Hionija i Irina – tri imena, ali jedna vera. I jedan primer koji svetli kroz vekove.
