Sve više vlasnika restorana u Evropi i Americi odlučuje da postavi jasne granice kada je reč o ponašanju dece u ugostiteljskim objektima, a neka mesta već uvode novčane kazne za roditelje čija deca prave haos.
Restorani nisu igrališta
Austrijski ugostitelj Mario Pulker, poznat u regiji po svom beskompromisnom stavu, nedavno je izazvao buru izjavom da više voli goste sa psima nego sa decom. Njegovo obrazloženje je jasno:
„Pas će ležati mirno ispod stola, a deca često prave haos – skaču po stolicama, prljaju prozore, razvlače stolnjake i prave nered bez kontrole.”
Pulker ne krivi decu, već roditelje koji ne pokazuju ni osnovnu odgovornost. „Restoran nije nečija dnevna soba, pa me čudi s kakvom lakoćom roditelji ignorišu ponašanje svoje dece. Zar bi dozvolili takvo vladanje i za stolom kod kuće?”, pita se Pulker. Njegova poruka je oštra: „Ako ne znate da vaspitate dete, nemojte ga voditi u restoran.“
Kazna za loše ponašanje: 50 dolara
Ovakav pristup nije usamljen. U američkoj saveznoj državi Džordžiji, restoran Toka Riverside primenjuje praksu naplate takozvane “naknade za loše vaspitanje”. Ako dete viče, trči između stolova ili na bilo koji način ometa ostale goste, roditelji mogu platiti i do 50 dolara, što je oko 47 evra.
„Ne radimo to često, ali kad je situacija nepodnošljiva, osećamo potrebu da zaštitimo goste koji dolaze zbog mira i prijatne atmosfere,” izjavio je vlasnik restorana za lokalne medije.
U Nemačkoj restorani bez dece
Zanimljivo je da u Nemačkoj ovakav problem gotovo ne postoji – ne zato što su deca tiša, već zbog činjenice da porodice retko izlaze u restorane. Prema istraživanju nemačkog udruženja ugostitelja Dehoga, čak 27% građana u restoran odlazi ređe od jednom mesečno, a samo 20% nekoliko puta mesečno. Visoke cene i opšta inflacija doprinose toj statistici, ali i kulturna svest o ponašanju u javnosti.
Javnost podeljena
Ova tema izazvala je brojne reakcije na društvenim mrežama. Jedni smatraju da su kazne opravdane i potrebne, jer „dečiji vrtići nisu restorani“, dok drugi tvrde da se time diskriminišu porodice sa decom i da bi bolji pristup bio edukacija i podsećanje na pravila ponašanja.
Ipak, činjenica je da sve više ugostitelja zahteva minimum kulture i poštovanja drugih gostiju, bez obzira na godine onih koji sede za stolom.
„Nismo protiv dece. Protiv smo bezobzirnog ponašanja,“ zaključuje Pulker.
Treba li Srbija da razmisli o sličnim merama?
Ostaje pitanje – da li bi sličan sistem trebalo uvesti i u Srbiji? Dok mnogi roditelji insistiraju da su deca „samo deca“, sve je više onih koji se pitaju gde je granica između razigranosti i nevaspitanja. Mnogi ugostitelji u Srbiji tiho negoduju, ali retko se usuđuju da reaguju.
Uvođenje simboličnih kazni ili makar pravila ponašanja u vidu obaveštenja u jelovnicima moglo bi biti prvi korak. Na taj način bi se ojačala svest o kulturi u javnom prostoru, bez direktne represije.
Jer, kultura se ne uči samo u školi – ona počinje za porodičnim stolom.
U pitanju nije samo hrana, već i kultura
Restorani nisu samo mesta za obedovanje, već i prostori gde se neguje kultura, komunikacija i uvažavanje. Uvođenje kazni, iako na prvi pogled deluje drastično, postaje način da se podseti na važnost odgovornog roditeljstva i poštovanja zajedničkog prostora.
“Ako ne naučimo decu kako da se ponašaju u restoranu, teško da će sutra znati kako da se ponašaju u društvu,” upozoravaju psiholozi.
Sve dok roditelji ne preuzmu svoju ulogu ozbiljno, ovakve mere mogu postati pravilo, a ne izuzetak.
