Velike beloglave ajkule (Carcharodon carcharias) kriju genetsku misteriju koja i dalje zbunjuje naučnike. Njihova nuklearna DNK pokazuje gotovo potpunu uniformnost, dok se mitohondrijska DNK razlikuje između populacija, iako bi, prema dosadašnjim teorijama o migraciji i evoluciji, trebalo da se podudaraju.
Posledice ledenog doba
Tokom poslednjeg ledenog doba, pre oko 25.000 godina, ajkule su bile na ivici nestanka. Zbog nižeg nivoa mora, njihov životni prostor se drastično smanjio, a oko 10.000 godina unazad postojala je samo jedna populacija u Indo-Pacifiku. Kako se klima zagrevala i more podizalo, beloglave ajkule su ponovo počele da osvajaju okeane. Tek oko 7.000 godina unazad pojavile su se prve genetske razlike, koje ukazuju na razdvajanje populacija.
Danas naučnici razlikuju tri glavne genetske grupe: jednu na južnoj hemisferi (u blizini Australije i Južne Afrike), drugu u severnom Atlantiku i treću u severnom Pacifiku. Međutim, njihov ukupan broj i dalje je mali – procenjuje se na svega 20.000 jedinki globalno, što je dramatično malo za vrstu koja zauzima vrh okeanskog lanca ishrane.
Šta pokazuje genetska analiza
Prva zapažanja da nešto nije u redu sa DNK ajkula pojavila su se još 2001. godine, kada je uočeno da se mitohondrijska DNK populacija iz Južne Afrike znatno razlikuje od one u Australiji i na Novom Zelandu. Tada je objašnjenje bilo da ženke ostaju vezane za isto područje tokom parenja, dok mužjaci migriraju na velike udaljenosti.
Ova teorija, poznata kao filopatrija, činila se logičnom: nuklearna DNK ostaje homogena jer se meša putem mužjaka, dok mitohondrijska DNK, koju prenosi samo majka, zadržava lokalne razlike. Ipak, nova istraživanja sa širim uzorkom pokazala su da filopatrija nije dovoljna da objasni toliki jaz.
Naučnici i dalje bez odgovora
Tim biologa, predvođen Gavinom Nejlorom sa Univerziteta Floride, proučio je preko 150 uzoraka mitohondrijske DNK beloglavih ajkula širom sveta. Rezultat je bio isti kao pre dve decenije – ogromna razlika u mitohondrijskom zapisu, dok je nuklearni ostao gotovo nepromenjen.
Razmatrane su i druge hipoteze: neravnomeran doprinos ženki potomstvu, genetski drift, pa čak i prirodna selekcija. Ipak, nijedna nije dala zadovoljavajuće objašnjenje. Ako bi prirodna selekcija bila odgovorna, morala bi da deluje izuzetno snažno i smrtonosno, što je malo verovatno kod tako malih populacija.
„Iskren odgovor je – nemamo pojma“, priznao je Nejlor.
Misterija koja čeka rešenje
Ono što se danas zna jeste da su beloglave ajkule preživele zahvaljujući povratku u severne vode, gde su pronašle stabilan izvor hrane – foke. To im je omogućilo da obnove brojnost, ali genetska enigma ostaje nerazjašnjena.
Da li se iza ove pojave krije nepoznati oblik prirodne selekcije ili nešto sasvim drugo? Naučnici poručuju da je za sada reč o nerazrešenom pitanju koje zahteva nova istraživanja i još širu bazu podataka.
Jedno je sigurno – velike beloglave ajkule i dalje ostaju jedna od najvećih tajni okeana.
