Postoji jednostavan psihološki mehanizam koji objašnjava zašto biramo kućnog ljubimca koji liči na nas. U stručnoj literaturi, ovaj mehanizam se definiše kao psihološki fenomen po kojem smo skloni da nam se neke stvari dopadnu samo na osnovu toga što su nam poznate. U socijalnoj psihologiji, ovaj efekat poznat je kao princip sličnosti. Jednostavno rečeno, želimo stvari koje su nam poznate. To objašnjava zašto smo spremni da iznova i iznova čitamo istu knjigu, slušamo istu pesmu ili gledamo isti film.
Naše lice i izgled uopšte su nešto sa čim smo ceo svoj život dobro upoznati. Nauka ukazuje na to da smo skloni da volimo stvari koje smo videli mnogo puta u životu. Takođe, prenosimo deo naših osećanja na svako lice ili objekat koje nas podseća na nas. Neki psiholozi tvrde da to objašnjava zašto neka deca koja likom podsećaju na roditelje uživaju veću ljubav u porodici. Ovo, takođe, može da objasni zašto završimo sa kućnim ljubimcima koji liče na nas.
Što su opšte karakteristike jedne rase pasa sličnije našim crtama lica, ta rasa može u nama probuditi toplija osećanja. Ljubav prema kućnim ljubimcima koji liče na nas može biti posledica ovog prirodnog psihološkog mehanizma – volimo stvari koje su nam bliske. Ako imate dužu kosu i pokrivene uši, pre ćete izabrati koker španijela ili baseta sa dugima ušima, dok se onima sa kraćom kosom i otkrivenim ušima više sviđaju sibirski haskiji ili dobermani, psi koji imaju uspravne i visoko postavljene uši.
Neurotični ljudi imaju neurotične pse
Istraživači su posmatrali 1.600 pasa iz 50 različitih pasmina kako bi videli da li će se osobine njihovih ličnosti vremenom promeniti. Rezultati istraživanja su pokazali da hoće. Psi koje uzmemo za ljubimce se, zapravo, dosta menjaju i to je povezano sa ljudima. Neurotični ljudi dobijaju neurotičnog psa, a ovo se isto odnosi na aktivnog, razigranog, negativnog ili agresivnog. Naše osobine utiču na kućne ljubimce i čine da se oni ponašaju kao i mi.
Korak dalje napravili su Majkl Roj i Nikolas Kristenfeld sa Univerziteta Kalifornija, koji su, kako bi odgovorili na pitanje da li psi liče na svoje vlasnike, primenili vrlo jednostavnu metodu: upoređivanje fotografija različitih pasa sa fotografijama njihovih vlasnika. Ispitanici je trebalo da spoje vlasnika sa njegovim psom. Četrdeset pet parova vlasnik-pas fotografisano je u nekoliko parkova u San Dijegu. Vlasnici su fotografisani od struka nagore, psi anfas, ali vidljivi u celini. Vodili su računa da se pozadine razlikuju, i beležili su koliko godina poseduju psa. Pretpostavka je bila da pas liči na vlasnika ukoliko ih više od polovine ispitanika uspešno poveže.
Ujedno su istraživali i dva moguća uzroka sličnosti, odnosno dva moguća mehanizma koja bi mogla uticati na sličnosti ljudi i njihovih ljubimaca. Prvi je da ciljano biramo psa po ličnim preferencijama, jednostavno jer nam se sviđa. To bi značilo i da postoji veća sličnost ukoliko je u pitanju rasni pas, jer u slučaju mešanaca ne znamo i ne možemo da predvidimo kako će izgledati kad odrastu. Takođe, kupovina rasnog psa uključuje više razmatranja i duži proces donošenja odluke nego impulsivno usvajanje mešanaca, pa bi trebalo da više odgovara željama vlasnika. Drugi mehanizam se nadovezao na onu staru, ali potvrđenu tvrdnju, da bračni parovi tokom vremena počinju da liče jedni na druge.
Oni savršeno čitaju govor tela
Sklonost ljudi da psima pripisuju stanja svesti slična ljudskim nije toliko bez naučne osnove kao što se na prvi pogled čini, jer oni zaista imaju neke izvanredne i frapantne mentalne sposobnosti. Psi postaju inteligentniji, pa čak iz kontakta sa ljudima uče kako da se ponašaju, tvrde naučnici i ovo potkrepljuju objašnjenjem da činjenica da igra pasa retko eskalira u tuču pokazuje da se ove životinje povinuju društvenim pravilima i poštuju ih.
U okviru jedne studije, u koju su bila uključena dva psa, oba su davala šapu i za to bila nagrađivana poslasticama. Naučnici su, zatim, izdvojili jednog psa i od njega tražili da pruži šapu, ali bez ikakve nagrade. Posle ovoga, kažu, nastavio je da moli narednih pola sata. U sledeći test ponovo su bila uključena dva psa, ali su nagrađivali samo jednog. Onaj koji je ostajao bez nagrade uskoro je odbio da igra njihovu igru. Doktor Fredrike Range sa Bečkog univerziteta, koja je bila na čelu ove studije, kaže: „Psi pokazuju snažnu averziju prema nejednakosti. Ja to radije ne bih nazvala osećajem za pravednost, ali neko možda bi.”
Na prvom Forumu o psima u Budimpešti prisustvovalo je više od 200 stručnjaka koji su razgovarali o tome šta se odvija u umu jednog psa. Sklonost ljudi da psima pripisuju stanja svesti slična ljudskim nije toliko bez naučne osnove kao što se na prvi pogled čini, jer oni zaista imaju neke izvanredne mentalne sposobnosti koje im omogućavaju da se razvijaju i napreduju u svom neobičnom prebivalištu – našem svetu. Domaći psi evoluirali su od sivih vukova pre 10.000 godina, od kada su se njihovi mozgovi smanjili, tako da pas veličine vuka ima mozak oko deset odsto manji nego njegov divlji predak.
Doktor Peter Pongrac sa Univerziteta Eotvos Lorand u Budimpešti i njegove kolege predstavili su dokaze da lavež pasa sadrži informacije koje ljudi mogu da razumeju. Pored ovoga, tim naučnika dr Pongraca takođe je otkrio da svaki od različitih vrsta laveža ima jasan obrazac frekvencije, tonaliteta i pulsiranja i da veštačka mreža nerava može da koristi ove odlike da bi tačno identifikovala lavež sa kojim se nikada ranije nije susrela. Ovo je još jedan dokaz da lavež prenosi informaciju o mentalnom stanju psa, navodi se u tekstu koji je objavio časopis „Nju sajentist”. Ovaj tim tvrdi da ljudi mogu tačno da identifikuju skup laveža kao odraz sreće, usamljenosti ili agresije. „Čak i šestogodišnjaci, koji nikada nisu imali psa, prepoznaju ove šablone”, kaže dr Pongrac.
Psi nisu u stanju samo da „razgovaraju” sa nama – oni mogu i da razumeju neke aspekte komunikacije ljudi. Na forumu u Budimpešti dr Akiko Takaoka sa Univerziteta Kjoto u Japanu opisala je za sada neobjavljen rad u okviru koga je ispitivano šta se dešava u mozgu psa kada čuje glas stranca. Ona je psima puštala seriju snimljenih nepoznatih glasova – muških i ženskih – pri čemu je svaki glas bio praćen fotografijom ljudskog lica na ekranu. U situaciji kada pol lica nije odgovarao glasu, psi su duže gledali u ekran, što je bio znak da su njihova očekivanja bila izneverena.
Međutim, dr Aleksandra Horovic sa Barnard koledža u Njujorku radije upotrebljava termin „teorija ponašanja” da bi opisala očiglednu pronicljivost pasa. „Mislim da postoji ogromna oblast između teorije uma i teorije ponašanja”, smatra dr Horovic. Ovakvo mišljenje najbolje ilustruje njena najnovija studija. Kada se psi zajedno igraju oni koriste odgovarajuće signale za privlačenje pažnje ili ukazivanje na želju za igrom u zavisnosti od očiglednog nivoa pažnje njihovog partnera u igri, što zavisi od toga da li je on, recimo, okrenut licem prema njima ili je sa strane. Ovo bi moglo da se protumači kao čitanje misli, priznaje dr Horovic, ali jednostavnije objašnjenje jeste da psi čitaju govor tela i reaguju na svoje uobičajene, nepromenjene načine.
Nežne pseće oči imaju nameru da nas slome
Nova studija otkriva da su psi posebno evoluirali da imaju taj nevini šteneći pogled da bi povukli blagonaklonost svojih vlasnika. Kada pas gleda velikim, tužnim, psećim očima, znate da nešto želi ili je možda skrivio. Nevini i neodoljivi pogled šteneta je, tvrdi nauka, proizvod pripitomljavanja. I to razotkriva studija koja pretpostavlja da su kučići razvili veoma izražajno lice zbog svoje duge istorije druženja sa ljudima.
Studija iz 2019. je otkrila da domaći psi imaju visoko razvijene mišiće oko očiju u poređenju sa vukovima, što im je omogućilo da naprave širi spektar izraza. Istraživači su zaključili da su se ovi mišići možda razvili kada su psi počeli da žive sa ljudima kako bi mogli da oponašaju naše sopstvene izraze lica kao način da nas ohrabre da brinemo o njima. „Bili smo radoznali da vidimo, da li je to tačno. Ili ovi mišići postoje i kod drugih veoma društvenih životinja”, kaže Heder Smit, profesor anatomije sa Univerziteta Midvestern u Ilinoisu i prvi autor novog rada.
Njen tim je izvršio detaljnu disekciju na primerku preminulog afričkog divljeg psa koji je donirao zoološki vrt. Istraživači su otkrili da ne samo da afrički divlji psi imaju iste mišiće oka kao i domaći psi, već su ovi mišići jednako razvijeni kao i kod domaćih pasa. „Dakle, to na neki način razotkriva ideju da su domaći psi jedini koji imaju ovakav izraz i da su evoluirali posebno za nas”, rekla je Smit.
Istraživači veruju da su se ovi očni mišići razvili da pomognu afričkim divljim psima da koordiniraju i komuniciraju dok love u otvorenoj savani. Poput vukova i njihovih domaćih rođaka, afrički divlji psi su veoma društveni, žive u grupama od oko pet do devet jedinki. Njihova izrazito izražajna lica mogu im omogućiti da daju tihe vizuelne signale preko travnate ravni.
„Ova studija potvrđuje da ne samo da su divlji psi veoma društveni, već su mnogi od tih društvenih znakova verovatno povezani sa vizuelnim signalima”, rekao je Adam Hartston-Rouz, komparativni morfolog sa Državnog univerziteta Severne Karoline koji nije bio uključen u novo istraživanje. Uprkos tome što su takođe živeli u čvrsto povezanim društvenim grupama, mišići lica vukova verovatno nisu evoluirali da budu tako jaki kao oni kod domaćih i afričkih divljih pasa jer se manje oslanjaju na vizuelnu komunikaciju. Vukovi love u različitim pejzažima, uključujući guste šume i planine, gde je veća verovatnoća da će svaki pojedinac biti zaklonjen stenama ili drvećem kada juri plen. Kao rezultat toga, možda su evoluirali da koordiniraju koristeći složenije vokalizacije ili signale mirisa, a ne vizuelne znakove.
Izvor: Magazin Politika
