Dvorac duhova. Špicerov dvorac mesto je od kojeg su maltene svi digli ruke. Nekada raskošno zdanje danas je prepušteno vremenu i propadanju.
Velelepno zdanje u Beočinu na fotografijama s društvenih mreža deluje veličanstveno.
Nalazi odmah pored puta u Fruškogorskoj ulici.
Istorija dvorca
Ovaj nekada predivni dvorac sagradio je 1898. godine Ede Špicer, bogati veleposednik nemačkog porekla, koji je bio suvlasnik beočinske cementare. U to vreme je porodica Špicer bila veoma imućna, pa su poželeli za sebe raskošni dom baš u ovom delu Vojvodine. Projekat je uradio arhitekta Stajndl Imre, čije je najpoznatije delo zgrada parlamenta Mađarske u Budimpešti. U isto vreme kada je sagrađen dvorac, oko njega je uređen park koji je nazvan – Špicer bašta. Kombinovanjem različitih stilova arhitekture Špicerov dvorac je, po mnogima bio jedno od najlepših arhitektonskih blaga u ovom delu Evrope. Sagrađen je u kombinaciji gotike, romantike, renesanse i baroka, a sve to zajedno se zove eklektički stil.
I sve je funkcionisalo do početka Drugog svetskog rata kada je kompletna porodica Špicer napustila Beočin i svoj dom i odselila se u Nemačku gde i danas žive njihovi potomci. Posle njihove selidbe, sve se promenilo.
Za vreme rata, Nemci su dvorac koristili kao sedište njihove komande. Nakon toga je u njemu jedno vreme bila škola, pa biblioteka i dom kulture, a zatim i restoran. Zatim je napušten, pa danas praktično predstavlja kuću duhova sa polupanim prozorima i u poodmaklom stadijumu propadanja.
Kako izgleda Špicerov dvorac danas
Nekada su se ovde prolaznici divili prizoru, a danas može da se vidi da je sa njega odneto sve što je moglo da se odnese. Nema vrata, nema prozore, ukrasi su poskidani, a fasada išarana. Napušten i ostavljen od svih. Staza zarasla u korov, a park u kojem se dvorac nalazi je zapušten i neuredan.
U glavnom holu dominiraju jake i drečave boje, a posebno se izdvaja kamin od žolnai keramike. Vide se naznake drvenih ukrasa koji su stajali na zidovima, ali su i njih poskidali i iskoristili za ogrev. Prostrane sobe u prizemlju uništene, prazne ili sa dosta šuta i otpada. Odzvanja glas.
Na spratu isto stanje. Vidi se pokušaj renoviranja, ali se na tome stalo. Jedino je ostalo očuvano kupatilo sa kadom. Tu je balkon na koji može da se izađe, a vitraži na prozorima koji su bili napravljeni od raznobojnog stakla su polupani. Vetar luta kroz prostorije kroz koje i posetioci prođu i odu, i opet ostane sve pusto i prazno.
Tužna priča dvorca
Svaka filmska ekipa koja je snimala ovde film za sobom je ostavila krš i lom i bila nemarna prema ovom mestu, kao da je ukleto.
Iako je 1997. godine proglašen spomenikom kulture, to ga nije spasilo od propadanja. Kusturica je nudio određenu sumu opštini da ga otkupi, ali mu taj zahtev nije bio odobren, a sada ga nude na korišćenje bez naknade, samo da ga neko uredi i renovira.
Danas se uprkos oštećenjima mogu videti ukrasi u vidu ljudskih figura i zmajeva koji su veoma zanimljivi i neobični.
Dvorac porodice Špicer propada dostojanstveno, pokazujući da i dalje može da oduševi svakoga čak i samo sa naznakama onoga kako je nekada izgledao.
Zbog svog karakterističnog izgleda, u dvorcu je snimano nekoliko filmova: „Crna mačka, beli mačor“, „Doručak sa đavolom“, a ovde je i Klint Istvud našao idelno mesto za snimanje nekoliko scena svog filma „Ratnici“.
Dvorac tužno i ponosno čeka neka bolja vremena da zasija i da se uredi onako kako mu i priliči.
