Digitalno nasilje ne počinje uvek pretnjom koja odmah zvuči ozbiljno. Nekada je to poruka koja stiže i nakon što je osoba jasno rekla da ne želi kontakt, nekada niz komentara, praćenje aktivnosti na internetu, pokušaj pristupa nalogu ili pretnja da će privatna fotografija biti prosleđena drugima. Granica se često prelazi postepeno, pa osoba tek naknadno shvati da više nije reč o neprijatnoj komunikaciji, već o pritisku, kontroli, uceni ili zastrašivanju.
U Srbiji je takvo iskustvo rasprostranjenije nego što pokazuju zvanične prijave. Istraživanje predstavljeno krajem 2025. godine pokazalo je da je digitalno nasilje doživela svaka četvrta osoba u Srbiji, dok je među ženama taj udeo bio gotovo 30 odsto. Istovremeno, samo mali deo žrtava obratio se institucijama, što ukazuje na veliki jaz između onoga što se događa u digitalnom prostoru i onoga što stigne do sistema zaštite.
Zato pitanje nije samo kako prepoznati digitalno nasilje, već šta uraditi kada ono već počne. Reakcija ne mora da bude velika odluka donesena u jednom trenutku. Nekada počinje čuvanjem jedne poruke, promenom lozinke, blokiranjem naloga ili razgovorom sa osobom od poverenja.
Kada poruke postanu način kontrole
Jedna neprijatna poruka može ostati izolovan incident. Ali kada se poruke ponavljaju, kada se novi nalozi pojavljuju nakon blokiranja ili kada druga osoba pokušava da kontroliše s kim žena razgovara, gde se nalazi i šta objavljuje, situacija dobija drugačiju dimenziju. Digitalni prostor tada postaje produžetak ponašanja koje može postojati i van interneta.
Izvršna direktorka UN Women Sima Bahous upozorila je da digitalno nasilje nije problem koji ostaje iza ekrana i da se onlajn napadi mogu povezati sa zastrašivanjem, ućutkivanjem i drugim oblicima nasilja. Savet Evrope je 2026. godine dodatno ukazao na sajberproganjanje, onlajn uznemiravanje, pretnje, kršenje privatnosti i neovlašćeno deljenje intimnih fotografija kao oblike nasilja nad ženama posredovanog tehnologijom.
Upravo zato savet da se telefon jednostavno isključi često nije dovoljan. Ako se nasilje nastavlja preko različitih platformi, novih profila ili drugih kanala komunikacije, potrebno je razmišljati o širem planu zaštite. Digitalno nasilje može biti deo obrasca kontrole, a ne samo izolovan događaj na jednoj društvenoj mreži.
Prvi korak zato ne mora biti odgovor osobi koja vrši nasilje. Može biti upravo suprotan – prekid komunikacije, podešavanje privatnosti i procena šta treba sačuvati pre nego što se nalog blokira ili sadržaj prijavi. Važno je da osoba ne oseća obavezu da ostane u razgovoru samo zato da bi drugoj strani objasnila zašto je njeno ponašanje neprihvatljivo.
Sačuvajte ono što se dogodilo pre nego što nestane
Kada neko primi preteću ili ponižavajuću poruku, prva reakcija često je da je obriše. Međutim, sadržaj koji u tom trenutku deluje samo uznemirujuće kasnije može biti važan za razumevanje celog slučaja. Zbog toga treba sačuvati poruke, snimke ekrana, korisnička imena, linkove do profila i objava, kao i datume i vreme kada je moguće.
Posebno je važno sačuvati komunikaciju kada postoji ucena ili pretnja objavljivanjem privatnog sadržaja. Ako neko zahteva novac, nove fotografije, lozinku ili određeno ponašanje u zamenu za to da ne objavi postojeći materijal, takva komunikacija nije obična svađa. Ona pokazuje šta je osoba tražila i kakvim je pritiskom pokušala da utiče na drugu stranu.
Istovremeno, ne treba dodatno širiti intimne fotografije ili snimke samo da bi se dokazalo šta se dogodilo. Dovoljno je sačuvati informacije koje dokumentuju pretnju ili objavu. Ako je sadržaj već postavljen na internet, korisno je zabeležiti gde se nalazi i prijaviti ga platformi, umesto da se njegovim prosleđivanjem povećava broj ljudi koji mu imaju pristup.
Dokaze treba čuvati na mestu kojem osoba koja vrši nasilje nema pristup. Ako druga osoba zna lozinku za mejl, telefon ili cloud servis, nije dovoljno da se sve kopije nalaze upravo tamo. Bezbedna kopija može biti važna ako originalni sadržaj bude obrisan ili ako neko pokuša da promeni pristup nalozima.
Blokiranje nije odustajanje, već postavljanje granice
Blokiranje može biti jedan od najbržih načina da se prekine neželjena komunikacija, ali nije uvek konačno rešenje. Ako se nasilje nastavlja preko novih profila, mejla ili drugih platformi, problem je širi od jednog naloga. Zato je korisno prvo sačuvati relevantne dokaze, a zatim koristiti mogućnosti blokiranja i prijavljivanja koje platforma nudi.
Osoba koja trpi nasilje nije dužna da odgovara na svaku poruku. Nije dužna ni da se pravda, objašnjava gde je bila, sa kim je razgovarala ili zašto više ne želi kontakt. Prekid komunikacije može biti način da se smanji prostor za dalji pritisak.
Ministarka bez portfelja Tatjana Macura govorila je tokom 2025. godine o potrebi da se digitalno nasilje prepozna i da žrtve dobiju zaštitu i podršku. U javnim nastupima posebno je ukazivala na potrebu da institucije i društvo zajedno reaguju na ovu vrstu nasilja, umesto da se odgovornost prebacuje na osobu koja ga trpi.
To je posebno važno u situacijama u kojima osoba počne da preispituje sopstveno ponašanje i pita se da li je „sama kriva“ zato što je nekome odgovorila, poslala fotografiju ili ranije verovala osobi koja je sada ugrožava. Dobrovoljna komunikacija ili poverenje ne predstavljaju dozvolu za kasniju pretnju, ucenu ili neovlašćeno deljenje sadržaja.
Kada treba zaštititi i sam nalog
Digitalno nasilje ponekad ide dalje od poruka. Ako druga osoba zna lozinku, pokušava da uđe na nalog ili ima pristup mejlu, situacija može uključivati i pokušaj preuzimanja digitalnog identiteta. U tom slučaju potrebno je promeniti lozinke i proveriti gde su nalozi trenutno prijavljeni.
Posebno je važno da nova lozinka bude jedinstvena i da se ne koristi na više naloga. Nakon promene treba proveriti aktivne sesije i nepoznate uređaje, kao i podatke za oporavak naloga. Ako postoji nepoznat broj telefona ili mejl adresa koja može da omogući resetovanje lozinke, i to treba proveriti.
Dodatnu zaštitu pruža verifikacija u dva koraka, kada je dostupna. Ona uvodi dodatnu proveru identiteta i otežava pristup nalogu čak i kada neko sazna lozinku. Zaštita naloga zato nije samo tehničko pitanje, već deo zaštite privatnosti i lične bezbednosti.
U nekim slučajevima treba proveriti i sam telefon. Nepoznate aplikacije, dozvole za pristup lokaciji, povezani uređaji i aktivne sesije mogu otkriti da neko ima pristup većem broju podataka nego što se na prvi pogled čini. Kada postoji sumnja da druga osoba kontroliše uređaj ili naloge, korisno je potražiti stručnu pomoć umesto pokušavati nasumične promene koje mogu dodatno zakomplikovati situaciju.
Najteži korak može biti reći nekome šta se događa
Mnoge osobe digitalno nasilje ne prijavljuju upravo zato što ne znaju kako će okolina reagovati. Stid, strah od osude i bojazan da će se situacija dodatno pogoršati mogu biti dovoljno jaki da osoba odluči da ćuti. Zbog toga broj prijavljenih slučajeva ne pokazuje nužno koliko se digitalnog nasilja zaista događa.
Razgovor sa osobom od poverenja može biti važan prvi korak. To može biti prijateljica, član porodice, koleginica ili neko drugi uz koga se osoba oseća bezbedno. Ne mora odmah da postoji odluka o tome šta će biti sledeće – važno je da osoba više ne ostane sama sa problemom.
Kod ozbiljnijih slučajeva postoje mogućnosti obraćanja nadležnim institucijama, dok se sadržaj koji krši pravila može prijaviti i samoj platformi. Sačuvani dokazi tada mogu pomoći da se objasni šta se dogodilo, kada je počelo i kako se situacija razvijala. Kada postoje pretnje fizičkim nasiljem ili neposredna opasnost, prioritet je bezbednost osobe i obraćanje odgovarajućoj pomoći.
Podaci iz Srbije pokazuju koliko je ovaj korak važan. Ako je digitalno nasilje doživela svaka četvrta osoba, a samo mali procenat slučajeva dospe do institucija, veliki deo iskustava ostaje van sistema zaštite. Ćutanje zato ne znači da problema nema – često znači da osoba još nije pronašla bezbedan način da o njemu govori.
Digitalno nasilje se ne završava gašenjem ekrana
Isključivanje telefona može na trenutak prekinuti komunikaciju, ali ne mora ukloniti ono što je već poslato ili objavljeno. Fotografija može biti sačuvana, poruka prosleđena, a osoba koja vrši pritisak može pokušati da kontakt uspostavi preko drugog naloga. Zbog toga digitalno nasilje ne treba svoditi na savet da osoba jednostavno napusti internet.
Savet Evrope je u preporuci iz 2026. godine naglasio potrebu za efikasnijim istragama, dostupnijom podrškom žrtvama i većom odgovornošću različitih aktera u sprečavanju nasilja nad ženama posredovanog tehnologijom. Time se potvrđuje da problem nije samo u ponašanju pojedinca, već i u tome koliko su sistemi zaštite spremni da odgovore na oblike nasilja koji koriste digitalne tehnologije.
Za osobu koja se već nalazi u takvoj situaciji ne postoji jedan univerzalan potez. Nekome će prvi korak biti blokiranje, nekome čuvanje dokaza, nekome promena lozinke, a nekome razgovor sa osobom od poverenja. Važno je da prvi korak bude onaj koji povećava bezbednost, a ne onaj koji dodatno izlaže osobu pritisku.
Digitalno nasilje može početi porukom, ali njegove posledice mogu izaći daleko izvan ekrana. Zato je važno reagovati pre nego što pritisak preraste u još ozbiljniji oblik kontrole. Kada osoba zna šta treba da sačuva, kome može da se obrati i kako da zaštiti svoje naloge, vraća deo kontrole koji joj je nasilje pokušalo oduzeti.
Ovaj projekat podržan je od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Kabineta.
