U svetu u kojem se sve više ljudi oseća izgubljeno, preplavljeno tugom, nesigurnošću i duhovnim zamorom, pravoslavna crkva danas slavi svetitelja koji simbolizuje nadu kad sve drugo zakaže – Svetog Judu Tadeja.
Današnji praznik u Srpskoj pravoslavnoj crkvi posvećen je Svetom apostolu Judi Tadeju, poznatom i kao Juda Jakovljev – imenu koje, iako često pogrešno povezivano sa Judom Iskariotskim, nosi potpuno drugačije značenje i svetlost.
Bio je jedan od Dvanaestorice apostola, rođeni brat apostola Jakova, a sin pravednog Josifa, čuvara Bogorodice. Iako je po krvnoj liniji bio brat Gospoda Isusa Hrista, u svojoj poslanici skromno se predstavlja samo kao „sluga Isusa Hrista i brat Jakovljev“.
„Njegova tišina je govorila više nego hiljade reči. Nije tražio prednost, iako je imao pravo. To je znak istinske duhovne veličine,“ ističu sveštenici povodom praznika.
Od sumnje do svetosti
Za razliku od svog brata, koji je od početka verovao u Hrista, Juda je u mladosti bio jedan od onih koji su sumnjali. Ali baš u toj sumnji, u unutrašnjoj borbi i ličnom preobražaju, ogleda se njegova ljudska dimenzija. Bio je čovek koji nije odmah video svetlost – ali kada ju je pronašao, postao je njen neumorni svedok.
Putovao je po tadašnjem svetu – od Judeje i Galileje, preko Sirije, Arabije i Jermenije, sve do Edesse i planinskih predela oko Ararata. Njegovo misionarenje bilo je često opasno, suočeno sa idolopokloničkim običajima, progonima i nasiljem.
Mučeništvo kao svedočanstvo ljubavi
Uprkos svemu, Juda Tadej nije posustao. Zbog vere u Hrista, uhvaćen je, zlostavljan i mučenički stradao – bio je razapet i pogođen strelama, ostavši veran do poslednjeg daha. Njegova smrt nije bila kraj, već pečat svedočanstva o snazi duha i ljubavi prema Bogu.
Svetitelj izgubljenih i očajnih
U narodu, Juda Tadej se poštuje kao svetitelj kome se obraćaju oni koji su na ivici snage, koji osećaju da su zaboravljeni, koji ne vide izlaz. On je zaštitnik svih koji se bore sa životnim teretima, sa unutrašnjim sumnjama, sa teškim bolestima, siromaštvom, depresijom i razdražljivošću.
„Molitve Svetom Judi Tadeju često su poslednje utočište za one koje je obuzela tuga i osećaj bezvrednosti. On ne rešava sve probleme – ali pomaže čoveku da se ne preda,“ kaže vernica Marija iz Beograda.
Mir u tišini
Na današnji dan, širom crkava i domova, vernici pale sveće u tišini, ne tražeći čuda, već mir, snagu i dostojanstvo da izdrže. Molitve koje se uznose Svetom Judi nisu glasne, ali su snažne – jer dolaze iz najdubljih slojeva ljudske patnje.
U vremenu kada se mnogi bore sa anksioznošću, stresom, gubitkom smisla, ovaj apostol postaje simbol onoga što je možda najdragocenije – vera da se iz tame može izaći, pa makar i polako.
Sveštenici SPC podsećaju da ovaj dan nije namenjen velikim svečanostima, već unutrašnjem smirenju. Juda Tadej nije bio čovek koji je tražio slavu – već onaj koji je hodao tiho, a ostavio neizbrisiv trag.
“Ako vam se čini da više nema izlaza – obratite se Judi Tadeju. On razume tišinu, sumnju i bol, jer je sve to i sam preživeo,” poručuje sveštenik Milorad iz Valjeva.
Vera nije beg – ona je povratak
Za mnoge današnje vernike, posebno one koji pate od usamljenosti, depresije ili gubitka nade, Sveti Juda Tadej predstavlja nešto mnogo više od istorijskog lika – on je saputnik u najtežim trenucima, svedok da čak i oni koji su sumnjali mogu postati stubovi vere.
I baš zato, u ovom vremenu zbunjenosti, gubitaka i duhovne iscrpljenosti, njegovo ime sve češće se šapuće u molitvama. Ne zbog čuda – već zbog unutrašnjeg ozdravljenja koje nudi kroz primer smirenosti, trpljenja i ljubavi.
