Srpska tradicija ne poznaje mnogo dana koji sa sobom nose toliku dozu poštovanja, ali i straha, kao što je to slučaj sa praznikom Ognjene Marije. U nekim delovima Srbije, 30. jul nije običan datum – to je dan kada se “ni kapija ne otvara”, kada selo zanemi, a narod ćuti pred silom svetiteljke koja nosi oganj.
Zašto se na ovaj dan sve prekida?
Na dan Svete Marine, poznate u narodu kao Ognjena Marija, ništa se ne radi, ne izlazi se na njivu, žene ne kuvaju, ne peru, ne šiju, a deca se ne kupaju u reci. Iako nije crvenim slovom upisan u kalendar, narod ga slavi i poštuje kao jedan od najvažnijih letnjih praznika. Sve je stalo – jer postoji verovanje da Ognjena kažnjava ognjem one koji prekrše mir njenog dana.
Priče koje se šapatom prenose iz generacije u generaciju svedoče o ljudima kojima je izgorela štala jer su pokušali da obave makar najosnovnije kućne poslove, ili o munji koja je pogodila seno jer je neko izašao da obiđe polje. Narod je to sažeo u jednu rečenicu: „Ko slavi Ognjenu Mariju, siguran je u rod i u zdravlje.”
Sveta Marina, kako joj je pravo ime, rođena je krajem trećeg veka u Antiohiji, današnjoj Turskoj. Bila je ćerka paganskog sveštenika, ali je već kao devojčica primila hrišćansku veru, zahvaljujući dojilji koja joj je govorila o Hristu. Krstila se sa svega 12 godina, a već sa 16 godina doživela je strašna mučenja – bičevana je, spaljivana, bacana u vodu, zatvarana u tamnicu, ali sve je preživela.
Iako je rimski namesnik pokušao da je natera da se odrekne vere i uda se za njega, nije popustila. Legenda kaže da joj se sam đavo ukazao u obliku zmaja, ali ga je pobedila krstom, izlazeći iz tog susreta nepovređena.
Njena moštima i danas hodočaste vernici – ruka svete Marine čuva se u manastiru Vatoped na Svetoj Gori, dok se deo njenih moštiju nalazi u manastiru kod Ohrida, mestu gde dolaze i pravoslavni i muslimani, što svedoči o njenoj univerzalnoj duhovnoj snazi.
Ognjenu Mariju narod pamti po vatri
U srpskom narodnom predanju, Sveta Marina je sestra Svetog Ilije. Veruje se da kada on “pretera” sa gromovima, ona ga smiruje. Ipak, i ona sama ume da kazni – vatrom i plamenom, zbog čega je narod i naziva Ognjena Marija. Na ikonama je često predstavljena kako u rukama drži krst i palminu grančicu, a pod nogama joj se nalazi zmaj. Iza nje – kuće u plamenu.
To nije slučajno – vatra je simbol očišćenja, ali i božanske kazne. Veruje se da ako se vatra na ovaj dan pojavi, ne sme se gasiti, jer je to njen znak. Ako se čuje grom – to je upozorenje na moguće bolesti, sušu ili nesreće.
„Ni konac u iglu ne treba stavljati“, govori stara srpska izreka o ovom danu. Jer svaka najmanja radnja može izazvati gnev svetiteljke.
Zabranjeno kupanje u rekama
Jedno od najraširenijih verovanja jeste da se na Ognjenu Mariju ne ulazi u reku ili jezero. Veruje se da su mnogi koji su to uradili – stradali. Mnogi slučajevi davljenja kroz istoriju zabeleženi su upravo na 30. jul, a narod i dalje prenosi priče o mladim ljudima koje je reka „uzela“ jer nisu poštovali praznik.
Iako živimo u vremenu kada tehnologija i moderni način života sve više potiskuju tradiciju, praznik Ognjene Marije i dalje ima snažno prisustvo u kolektivnoj svesti naroda. U mnogim domaćinstvima i danas se ne dira ništa – ručak se sprema dan ranije, deca se ne puštaju napolje, a stariji tiho pale sveće i mole se za zdravlje i plodnu godinu.
Ova svetiteljka nas podseća da postoje dani kada moramo stati, pokloniti se višim silama i setiti se svetinje života, prirode i porodice.
Kako narod kaže – „Samo ko poštuje Ognjenu, zna šta znači oganj“.
Ognjena Marija nije samo praznik – ona je opomena, ali i zaštita. Zato je, i pored strahopoštovanja, narod slavi iskreno, tiho i s verom.
