Plaćanje karticom poslednjih godina postalo je svakodnevica širom Evrope. Brzo, praktično i bez potrebe za gotovinom, ovaj način kupovine sve više potiskuje tradicionalno plaćanje novcem. Međutim, stručnjaci upozoravaju da se iza jednostavnog „prislanjanja kartice” ponekad kriju dodatni troškovi koje kupci često i ne primete na računu.
U pojedinim prodavnicama trgovci pokušavaju da nadoknade troškove obrade kartičnih transakcija tako što kupcima naplaćuju male naknade. Iako se ponekad radi o svega nekoliko centi, takva praksa u određenim državama nije dozvoljena zakonom.
Zbog toga potrošačke organizacije sve češće savetuju građane da nakon plaćanja karticom pažljivo pogledaju račun, jer upravo sitne stavke često prolaze neprimećeno.
Sve više ljudi bira karticu umesto gotovine
Promene u navikama potrošača poslednjih godina vidljive su širom Evrope. Iako se građani Nemačka tradicionalno smatraju velikim ljubiteljima gotovine, digitalna plaćanja postaju sve zastupljenija.
Prema istraživanju kompanije Verivox, sve veći broj ljudi koristi kartice ili mobilne telefone za plaćanje u prodavnicama, restoranima i na internetu.
Podaci pokazuju da danas samo oko trećine građana u Nemačkoj i dalje plaća isključivo gotovinom. Kada putuju u inostranstvo, taj procenat dodatno opada – čak oko 70 odsto Nemaca tada gotovo u potpunosti prelazi na kartice.
Razlog za to je jednostavan: kartice i mobilna plaćanja omogućavaju brzu transakciju, bez potrebe za sitnim novcem ili čekanjem kusura.
Naknade koje zakon zabranjuje
Ipak, iza jednostavne procedure ponekad se krije problem koji mnogi potrošači ne primećuju. Pojedini trgovci naplaćuju dodatnu taksu za plaćanje karticom, pravdajući je troškovima koje plaćaju bankama ili operaterima terminala.
Takva praksa, međutim, u Nemačkoj je zabranjena zakonom još od 2018. godine. Prema članu 270a nemačkog građanskog zakonika, trgovcima nije dozvoljeno da naplaćuju dodatnu naknadu samo zato što kupac plaća karticom.
To znači da čak i simboličan dodatak na račun – bilo da je reč o nekoliko centi ili procentu od iznosa – predstavlja kršenje propisa.
U praksi, međutim, neki trgovci pokušavaju da zaobiđu pravilo. Oni često objašnjavaju da banke i operateri kartičnih terminala naplaćuju proviziju, koja za debitne kartice može iznositi oko 0,2 odsto vrednosti transakcije.
Minimalni iznos za kartice – pravna siva zona
Osim direktnih naknada, postoji još jedna praksa koja često zbunjuje kupce – minimalni iznos za plaćanje karticom. Neki trgovci, na primer, dozvoljavaju kartično plaćanje tek iznad određene sume.
Za razliku od dodatnih naknada, ova situacija nalazi se u pravnoj sivoj zoni. Zakon ne reguliše jasno minimalni iznos za kartične transakcije, jer trgovac ima pravo da odluči koje načine plaćanja prihvata u svojoj radnji.
Drugim rečima, prodavnica može odlučiti da uopšte ne prihvata kartice, ali ako ih već prihvata – ne sme da naplaćuje dodatnu taksu samo zbog tog načina plaćanja.
Zanimljivo je da ni gotovina zapravo nije potpuno besplatna za trgovce. Obrada kovanica i novčanica takođe nosi troškove, a banke često naplaćuju usluge poput pakovanja ili zamene kovanog novca.
Na šta kupci treba da obrate pažnju
Stručnjaci za zaštitu potrošača savetuju kupce da uvek provere račun nakon kartičnog plaćanja, posebno u manjim prodavnicama ili restoranima. Upravo na tim mestima se najčešće pojavljuju skrivene ili nejasno naznačene stavke.
Ukoliko primete dodatnu naknadu koja nije jasno objašnjena, kupci imaju pravo da zatraže objašnjenje ili da se pozovu na važeće propise.
U eri kada digitalna plaćanja postaju standard, transparentnost u obračunu troškova postaje sve važnija. Na kraju, mala razlika na računu može izgledati beznačajno – ali kada se ponovi hiljadama puta dnevno, pretvara se u ozbiljan iznos koji ide direktno iz džepova potrošača.
