Wi-Fi ruter odavno nije samo uređaj koji omogućava telefonu ili računaru pristup internetu. Radio-talasi koje emituje prolaze kroz prostor, odbijaju se od zidova i nameštaja i menjaju se kada naiđu na čoveka. Iako ih ne možemo videti, ti signali nose informacije o onome što se dešava u njihovom okruženju. Razvoj veštačke inteligencije sada omogućava da se te promene analiziraju mnogo detaljnije nego ranije.
Istraživači su pokazali da se Wi-Fi signal može iskoristiti za detektovanje i razlikovanje ljudi u prostoru, čak i kada nema klasične kamere. U jednom istraživanju sistem je testiran na 197 osoba i postigao veoma visoku preciznost u njihovoj identifikaciji. Takvi rezultati otvaraju zanimljive mogućnosti za bezbednost i pomoć u domaćinstvu, ali istovremeno postavljaju ozbiljno pitanje: koliko privatnosti zapravo imamo u prostoru u kojem svakodnevno koristimo Wi-Fi?
Signal koji se menja čim neko uđe u prostoriju
Wi-Fi koristi radio-talase iz elektromagnetnog spektra, koji se ponašaju drugačije od vidljive svetlosti. Deo signala prolazi kroz zidove, dok se drugi deo odbija od različitih površina u prostoriji. Zbog toga uređaj ne prima samo direktan signal rutera, već i veliki broj njegovih odraza. Svi ti signali zajedno stvaraju karakterističan obrazac koji se menja kada se promeni raspored u prostoru.
Čovek dodatno menja taj obrazac jer telo utiče na prostiranje radio-talasa. Voda, koja čini veliki deo ljudskog organizma, apsorbuje deo energije signala, dok oblik tela i njegovo kretanje menjaju način na koji se talasi odbijaju. Čak i kada osoba samo stoji u prostoriji, njeno prisustvo može ostaviti merljiv trag u Wi-Fi podacima. Kada hoda, sedi ili menja položaj, obrazac se dodatno menja.
Upravo te promene mogu da budu korisne algoritmima mašinskog učenja. Umesto da posmatra sliku, sistem analizira kako se signal ponaša u određenom prostoru i traži obrasce koji se ponavljaju. Ako ima dovoljno podataka za obuku, veštačka inteligencija može da nauči da razlikuje različite osobe ili položaje tela. Ruter tako ne postaje kamera u klasičnom smislu, ali njegovi radio-signali mogu poslužiti kao svojevrsni senzor prostora.
Veštačka inteligencija iz signala izvlači mnogo više podataka
Istraživači su upravo na toj osnovi razvili sisteme koji iz Wi-Fi signala pokušavaju da prepoznaju prisustvo ljudi. Umesto fotografije ili video-zapisa, algoritam dobija podatke o promenama radio-talasa i pretvara ih u obrazac koji može dalje da analizira. Kada se takav sistem obuči na dovoljno primera, može da poveže određene karakteristike signala sa konkretnim osobama. U pomenutom istraživanju učestvovalo je 197 ljudi, a rezultati su pokazali veoma visoku preciznost identifikacije.
Ovakva tehnologija može imati i praktičnu stranu. Sistem koji registruje promenu u prostoru mogao bi da pomogne u situacijama kada osoba padne i ne može da pozove pomoć. Za razliku od kamere, Wi-Fi senzor ne zahteva optičku vidljivost, pa zid ili slabije osvetljenje ne predstavljaju istu prepreku. To bi jednog dana moglo biti korisno u domovima starijih osoba, zdravstvenim ustanovama ili prostorima u kojima kamera nije poželjna.
Međutim, ista tehnologija može imati potpuno drugačiju primenu. Ako radio-signali mogu da posluže za razlikovanje ljudi, postavlja se pitanje šta se događa kada se takav sistem koristi bez znanja osobe koja se nalazi u prostoru. Za prikupljanje informacija više nije nužno potrebna kamera koja snima lice. Dovoljno bi moglo da bude prisustvo odgovarajuće mrežne opreme i softvera koji ume da tumači promene u signalu.
Granica između korisne tehnologije i nadzora
Najveći problem zato nije sam Wi-Fi, već način na koji se podaci mogu obrađivati. Ruter svakako mora da razmenjuje radio-signale da bi mreža funkcionisala, ali napredni algoritmi mogu iz tih promena pokušati da izvuku informacije koje korisnik nije očekivao da uređaj prikuplja. Razlika između običnog održavanja veze i analize ponašanja ljudi zato postaje sve važnija. Tehnologija koja je razvijena za poboljšanje komunikacije može dobiti potpuno novu ulogu kada se poveže sa veštačkom inteligencijom.
Istovremeno, ne treba svaku demonstraciju ovakvog sistema poistovetiti sa masovnim nadzorom. Za pouzdanu identifikaciju potrebni su odgovarajući senzori, podaci, modeli i uslovi u kojima je sistem prethodno testiran. Rezultati iz laboratorijskog ili kontrolisanog okruženja ne znače automatski da bi ista preciznost bila ostvarena u svakom stanu, kancelariji ili na ulici. Tehnička mogućnost i široka praktična primena nisu ista stvar.
Ipak, razvoj pokazuje u kom pravcu tehnologija može da ide. Zidovi više nisu potpuna prepreka za određene vrste senzora, a prostor oko nas može ostavljati digitalni trag čak i kada ga ne snimaju mikrofon ili kamera. To otvara prostor za korisne primene, ali i za nova pitanja o pristanku, zaštiti podataka i granicama nadzora. Što sistemi bolje razumeju signale koje svakodnevno emitujemo, to će biti važnije da korisnik zna šta uređaj registruje, ko podatke obrađuje i za koju svrhu.
Wi-Fi je tako dobio ulogu koju mu većina korisnika nikada nije namenila. Ruter na polici i dalje izgleda kao običan uređaj za internet, ali radio-talasi koje šalje mogu sadržati mnogo više informacija o prostoru nego što je na prvi pogled vidljivo. Budućnost će zato zavisiti ne samo od toga koliko precizno takvi sistemi mogu da prepoznaju ljude, već i od pravila koja će određivati kada i pod kojim uslovima smeju da se koriste.
