Na računima građana Srbije nalazi se oko 11 milijardi evra, ali taj iznos ne predstavlja novac koji je u celosti spreman za ulaganje. Deo štednje služi za svakodnevne troškove, veće planirane kupovine ili kao rezerva za nepredviđene situacije. Ipak, deo novca može godinama ostati praktično neiskorišćen, posebno kada se drži na računu sa veoma niskom kamatom.
Takva odluka na prvi pogled deluje potpuno bezbedno jer iznos na računu nominalno ostaje isti. Međutim, inflacija postepeno smanjuje kupovnu moć novca, pa ista suma za nekoliko godina može omogućiti kupovinu manje robe i usluga. Zbog toga se za novac koji vlasniku neće biti potreban duže vreme postavlja pitanje kako ga sačuvati, a eventualno i uvećati.
Koliki deo štednje je zaista spreman za ulaganje
Podatak o ukupnoj štednji ne znači da građani imaju milijarde evra koje mogu odmah da prebace u investicije. Na računima se nalaze plate koje čekaju redovne račune, novac namenjen kupovini automobila ili nekretnine, kao i sredstva koja ljudi čuvaju za hitne slučajeve. Zbog toga je mnogo važnije utvrditi lični višak novca nego posmatrati ukupnu štednju stanovništva.
Analitičar Mihailo Đurđević ocenjuje da bi za dugoročna ulaganja mogao biti dostupan deo ukupnih depozita, okvirno između trećine i polovine. To je procena potencijala, a ne podatak o stvarnoj nameni novca koji građani drže u bankama. Za pojedinca je važnije da prvo izdvoji rezervu za nekoliko meseci troškova, a tek potom razmatra ulaganje preostalog iznosa.
Na raspolaganju su različite opcije, od oročene štednje i državnih obveznica do fondova, ETF-ova, akcija i investicionog zlata. Svaka od njih ima drugačiji nivo rizika, očekivani prinos i mogućnost brzog povlačenja novca. Zato izbor ne bi trebalo zasnivati samo na tome gde je prinos trenutno najveći.
Period ulaganja takođe menja računicu. Novac koji može da bude potreban za godinu dana ne bi trebalo izlagati istom riziku kao sredstva koja vlasnik može da ostavi deset ili više godina. Što je horizont duži, veći je prostor za ulaganja čija vrednost kratkoročno oscilira, ali mogu imati drugačiji potencijal na duži rok.
Šta može biti opcija za 10.000 evra
Kod iznosa od oko 10.000 evra najvažnije je izbeći odluku koja počiva na jednom potezu i jednom instrumentu. Za početnika je korisnije da prvo razume kako funkcionišu troškovi, porezi, valutni rizik i mogućnost gubitka. Visok obećani prinos uvek treba posmatrati zajedno sa rizikom koji ga prati.
Za deo takvog iznosa mogu se razmatrati ETF-ovi i investicioni fondovi koji ulažu u veći broj kompanija ili drugih hartija od vrednosti. Takva diversifikacija smanjuje zavisnost od rezultata jedne kompanije, ali ne uklanja mogućnost gubitka. Ako tržište padne, vrednost portfolija može privremeno biti značajno niža od početnog uloga.
Pojedinačne akcije velikih kompanija iz SAD i Evrope takođe mogu biti opcija za investitora koji razume tržišne rizike i planira da novac drži duže vreme. Međutim, ulaganje u nekoliko poznatih kompanija nije isto što i diversifikovan portfolio. Cena akcija može da reaguje na kamatne stope, rezultate poslovanja, geopolitičke događaje i promene očekivanja investitora.
Kod manjeg iznosa posebno treba voditi računa o provizijama i troškovima trgovanja, jer oni mogu imati primetniji uticaj na konačan rezultat. Takođe treba razmotriti u kojoj valuti se ulaže i kakve su poreske obaveze. Nije dovoljno izračunati potencijalnu zaradu ako se ne zna koliko novca zaista ostaje investitoru nakon svih troškova.
Kod 50.000 evra izbor postaje širi
Sa 50.000 evra investitor već ima više prostora za raspodelu novca između različitih klasa imovine. Umesto odluke da sve bude u jednom proizvodu, moguće je kombinovati likvidnu rezervu, obveznice i tržišna ulaganja. Time se ne uklanja rizik, ali se smanjuje zavisnost ukupne ušteđevine od jednog izvora prinosa.
ETF-ovi i fondovi mogu biti jedan od načina da se novac rasporedi na veliki broj hartija od vrednosti. Kod većeg portfolija moguće je razmotriti i profesionalno upravljanje, posebno za ljude koji nemaju dovoljno znanja ili vremena da sami prate tržište. Ipak, naknada za upravljanje mora se uračunati u očekivani prinos.
Državne obveznice predstavljaju još jednu mogućnost za deo portfolija. Prema navodima portfolio menadžera Aleksandra Zavišića, pojedine obveznice Republike Srbije mogu donositi prinose u rasponu od oko pet do sedam odsto godišnje, ali konkretan rezultat zavisi od emisije, roka, valute i kupovne cene. Zato nije dovoljno posmatrati samo istaknutu kamatnu stopu.
Kod obveznica treba računati i na pitanje likvidnosti. Hartija ima rok dospeća, dok prodaja pre tog datuma zavisi od tržišnih uslova i cene po kojoj postoji spremnost drugog investitora da je kupi. Novac koji bi mogao uskoro da zatreba ne treba automatski vezivati za ulaganje koje je namenjeno dužem periodu.
Zlato privlači pažnju, ali nije bez rizika
Investiciono zlato poslednjih godina sve češće se pojavljuje kao alternativa tradicionalnom ulaganju u nekretnine. Fizičko zlato ima posebnu karakteristiku jer se može kupovati u različitim količinama i kasnije prodavati deo po deo. To može biti praktično za vlasnika koji želi da deo imovine drži izvan bankarskog sistema.
Rast njegove vrednosti, međutim, ne znači da je zlato sigurna zarada. Cena plemenitog metala može snažno da raste, ali i da oscilira, što su pokazala kretanja tokom 2026. godine. Prethodni rast cene nije garancija budućeg prinosa, pa zlato ne bi trebalo posmatrati kao zamenu za štednju bez ikakvog rizika.
Prema procenama kompanije Taveks, promet fizičkog investicionog zlata u Srbiji od 2022. do kraja 2025. godine premašio je 500 miliona evra. Taj podatak govori o obimu trgovine tokom četiri godine, a ne o tome koliko zlata građani trenutno poseduju. Razlika je važna jer promet ne predstavlja ukupnu vrednost imovine koja je ostala kod kupaca.
Jedna od praktičnih razlika u odnosu na nekretnine jeste deljivost ulaganja. Vlasnik stana vrednog 150.000 evra ne može jednostavno da proda deo tog stana kako bi došao do 10.000 evra. Kod fizičkog zlata moguće je prodati samo deo kupljene količine, iako i tu postoje razlike između nabavne i prodajne cene, kao i troškovi čuvanja.
Najveća greška je sav novac staviti na jedno mesto
Veća spremnost građana da ulažu mogla bi da poveća količinu domaćeg kapitala dostupnog kompanijama, ali srpsko tržište kapitala nema dovoljno široku ponudu da apsorbuje sav potencijalni novac. Deo štednje bi zbog toga verovatno završavao i na međunarodnim tržištima. Za investitora to može imati prednost jer omogućava izlaganje različitim ekonomijama i kompanijama.
Ipak, ulaganje u inostranstvu donosi dodatna pitanja, uključujući valutni rizik, brokerske troškove, poreze i pravila koja važe za konkretnu platformu ili tržište. Zato činjenica da je neka investicija dostupna preko interneta ne znači da je automatski jednostavna ili bezbedna. Pre odluke treba proveriti ko pruža uslugu, koliko ona košta i pod kojim uslovima se novac može povući.
Za većinu građana prvi korak zato nije izbor između zlata, akcija ili obveznica. Prvo treba razdvojiti novac za svakodnevni život i nepredviđene troškove od sredstava koja mogu ostati nedirnuta godinama. Tek nakon toga ima smisla napraviti raspodelu koja odgovara sopstvenom horizontu i toleranciji na gubitak.
Novac koji stoji na računu nije bez vrednosti, ali ni bez troška, jer mu inflacija može postepeno smanjivati kupovnu moć. S druge strane, ulaganje nije garant zarade i u pojedinim periodima može doneti gubitak. Zato cilj nije pronaći jednu „najbolju“ investiciju, već napraviti razumnu kombinaciju sigurnosti, dostupnosti novca i dugoročnog potencijala.
