Čovek ponekad najglasnije govori upravo o onome što pokušava da sakrije. Preterano insistiranje na određenoj osobini, stalno kritikovanje drugih ili demonstrativna ravnodušnost mogu delovati kao jasne poruke, ali u psihoanalitičkoj tradiciji tumače se i kao mogući načini odbrane od neprijatnih unutrašnjih sadržaja. Sigmund Frojd je takve obrasce posmatrao kao pokušaje psihe da ublaži konflikt između onoga što osećamo i onoga što smo spremni da priznamo.
Jedan od primera je osoba koja neprestano naglašava koliko joj je važna čistoća i urednost, toliko da ta potreba prerasta u opsesivno isticanje. U psihoanalitičkom tumačenju takvo ponašanje moglo bi se posmatrati kao inverzija, odnosno izražavanje suprotnosti od neprihvatljive želje ili impulsa. Važno je, međutim, naglasiti da ovakva tumačenja pripadaju određenom psihološkom pravcu i ne mogu se automatski primeniti na svako ponašanje.
Inverzija krije osećanje iza njegove suprotnosti
Inverzija se u psihoanalitičkom okviru opisuje kao mehanizam kod kojeg osoba naglašava upravo ono što je suprotno sadržaju koji joj stvara unutrašnju napetost. Ideja je da se neprijatna želja ili impuls ne izražavaju direktno, već se prikrivaju njihovom suprotnošću. Zato bi neko ko preterano insistira na sopstvenoj moralnosti, urednosti ili ravnodušnosti, prema ovom tumačenju, mogao pokušavati da potisne nešto što doživljava kao neprihvatljivo. Što je naglašavanje suprotnosti snažnije, psihoanalitičar bi mogao više pažnje obratiti na ono što se nalazi iza njega.
Sličan obrazac može se zamisliti kod osobe koja stalno govori da je potpuno nezainteresovana za ljubav ili odnose. Ako se ta ravnodušnost demonstrira gotovo pri svakoj prilici, moguće je postaviti pitanje da li iza nje postoji upravo suprotno interesovanje. To, naravno, ne znači da je svaka osoba koja ne pokazuje interesovanje zapravo zainteresovana, niti da se iza svake izjave krije njena suprotnost. Kontekst, učestalost i celokupno ponašanje važniji su od jedne rečenice ili postupka.
Ovaj obrazac može se pojaviti i u svakodnevnoj komunikaciji. Čovek koji uporno želi da dokaže da ga nešto uopšte ne pogađa ponekad upravo time pokazuje koliko mu je ta tema važna. U psihoanalitičkom čitanju zato nije presudno samo šta neko kaže, već i zašto određenu stvar mora toliko snažno da naglašava. Tu se otvara razlika između običnog stava i ponašanja koje postaje odbrambeno i preterano.
Projekcija često pretvara tuđe mane u naše ogledalo
Drugi poznati mehanizam jeste projekcija, odnosno pripisivanje drugoj osobi osobina, želja ili impulsa koje kod sebe teško prihvatamo. U najjednostavnijem obliku, čovek kod drugih može početi da primećuje upravo ono što kod sebe ne želi da vidi. „On laže“, „oni su sebični“, „svi nešto kriju“ mogu, u određenim okolnostima, postati način da se sopstveni unutrašnji konflikt prebaci na spoljašnji svet.
Projekcija ipak nije nešto što se može prepoznati iz jedne optužbe. Ljudi ponekad zaista imaju opravdan razlog da kritikuju tuđe ponašanje, pa nije svaka kritika prikriveno priznanje. Problem nastaje kada se određeni obrazac stalno ponavlja, kada osoba druge gotovo automatski optužuje za osobine koje teško podnosi kod sebe. Tada psihoanalitičko tumačenje pokušava da iza spoljne optužbe pronađe unutrašnji sadržaj koji osoba nije spremna da prihvati.
Posebno je zanimljivo što projekcija ne mora imati samo negativnu funkciju. U psihoterapijskom odnosu osoba može svoja osećanja i očekivanja preneti na terapeuta, čime se upravo otvara prostor za razgovor o njima. Ono što je prvobitno bilo nejasno i usmereno prema drugome može postati predmet svesnog preispitivanja. Drugim rečima, mehanizam koji može da iskrivi sliku drugih istovremeno može pomoći da čovek prepozna nešto važno o sebi.
Kada govor o drugima zapravo otkriva unutrašnji konflikt
U svakodnevnom govoru projekcija se lako prepoznaje u preteranim generalizacijama. Neko, na primer, tvrdi da su svi ljudi neiskreni, svi kolege zavidni ili da ga svi drugi namerno omalovažavaju. Takve izjave same po sebi nisu dokaz bilo kakvog psihološkog mehanizma, ali mogu postati zanimljive kada se ponavljaju bez obzira na okolnosti. Tada se postavlja pitanje da li osoba kroz opis drugih zapravo govori i o sopstvenim strahovima, željama ili osobinama.
Sličan obrazac može se pojaviti kod mladih koji snažno naglašavaju koliko su poželjni ili koliko se drugi interesuju za njih. Iza takvog samouverenog nastupa ponekad može stajati nesigurnost i potreba za potvrdom, mada to nije pravilo. Psihološki mehanizmi ne funkcionišu kao jednostavne formule u kojima jedna rečenica automatski znači nešto sasvim drugo. Njihova vrednost je pre u tome što nude jedan mogući način razumevanja ponašanja.
Upravo zato je korisno biti oprezan sa popularnim tumačenjima psihologije. Nije svaka preterana reakcija potisnuta želja, niti je svaka kritika drugih projekcija. Savremena psihologija mnogo opreznije govori o unutrašnjim procesima i ne svodi složeno ponašanje na jednu skrivenu motivaciju. Ipak, pitanje zašto nas nešto kod drugih toliko snažno pogađa može biti korisno polazište za lično preispitivanje.
Izolacija može razdvojiti osećanje od iskustva
Treći obrazac odnosi se na izolaciju, koja se u psihoanalitičkoj tradiciji povezuje sa odvajanjem određenog osećanja ili dela iskustva od ostatka događaja. Osoba može govoriti o neprijatnom događaju potpuno hladno, kao da se dogodio nekom drugom, iako je reč o nečemu što je duboko emotivno. U tom smislu, sadržaj ostaje dostupan, dok se emocionalna reakcija odvaja od njega. Takvo odvajanje može biti način da se čovek privremeno zaštiti od prevelike psihičke napetosti.
Ideja izolacije može se razumeti i kroz dečju igru. Dete ponekad svoje strahove, ljutnju ili konflikte prenosi na lutku, plišanu igračku ili drugi predmet, a zatim kroz igru vodi razgovore i rešava zamišljene probleme. Takva igra ne mora biti znak problema, već može predstavljati prirodan način obrade iskustava. Dete kroz likove i situacije dobija bezbednu distancu iz koje može da izrazi ono što mu je teško da kaže direktno.
U istoriji psihologije i umetnosti često se navode primeri ljudi koji su upravo kroz takvu distancu uspevali da pronađu način izražavanja. Jedan od poznatih primera vezuje se za ruskog lutkara Sergeja Obrazcova, koji je izgradio čitavu umetničku karijeru na komunikaciji kroz lutke. Priča o tome kako je lutka postala posrednik između čoveka i publike dobro pokazuje širu ideju: ponekad lakše govorimo kada se između nas i onoga što želimo da kažemo nalazi određena distanca.
Na kraju, najzanimljiviji deo ovih psihoanalitičkih mehanizama možda nije pitanje šta neko „zaista krije“, već koliko je čovek sposoban da prepozna sopstvene unutrašnje konflikte. Inverzija može pokazati potrebu da se nešto prikrije suprotnošću, projekcija može usmeriti pažnju na osobine koje teško prihvatamo, a izolacija može odvojiti osećanje od događaja koji ga je izazvao. Nijedan od ovih obrazaca nije dovoljan za dijagnozu, niti se može koristiti kao univerzalni ključ za tumačenje tuđeg ponašanja. Ali mogu biti korisni kao podsetnik da ono što govorimo o drugima ponekad vredi pažljivo proveriti i u sopstvenom iskustvu.
