Kada žena shvati da poruke koje dobija nisu samo neprijatne, da se neko uporno vraća i nakon blokiranja ili da pretnja objavljivanjem privatnih fotografija postaje sredstvo ucene, često se suočava sa još jednim problemom: ne zna kome da se obrati. Možda se plaši da će joj neko reći da preteruje, možda ne želi da porodica sazna šta se dogodilo, a možda jednostavno ne zna da li je ono što proživljava dovoljno ozbiljno za prijavu. U međuvremenu, uznemiravanje se nastavlja, a osećaj sigurnosti postepeno nestaje.
Put do pomoći ne mora da počne velikim korakom niti je osoba dužna da sama procenjuje koji je član zakona prekršen. Važno je da zna kome može da se obrati, šta može da očekuje i kako da zaštiti sebe dok traži rešenje. Digitalno nasilje nije manje ozbiljno zato što se odvija preko telefona, društvenih mreža ili aplikacija za dopisivanje, a odgovornost za nasilje nikada nije na osobi koja ga trpi.
Kada je prvi razgovor važniji od prve prijave
Osoba koja doživljava digitalno nasilje ne mora odmah da zna da li želi da podnese prijavu policiji, razgovara sa advokatom ili potraži psihološku podršku. Nekada je prvi korak da nekome ispriča šta se događa i dobije potvrdu da ima pravo da se oseća ugroženo. Posebno je važno da sagovornik ne postavlja pitanja koja zvuče kao optužba, poput toga zašto je nekome poslala fotografiju, zašto ranije nije reagovala ili zašto jednostavno ne ugasi profil. Takva pitanja prebacuju odgovornost na osobu koja traži pomoć, umesto da se pažnja usmeri na ponašanje onoga ko je uznemirava.
Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra, koja se bavi podrškom ženama izloženim nasilju, ukazivala je na to da digitalni prostor ne menja suštinu nasilja, već mu daje nove načine da se sprovodi i širi. Govoreći na panelu o digitalnom nasilju prema ženama i devojčicama u junu 2025. godine, upozorila je da nasilnici u digitalnom prostoru mogu da dobiju publiku i dodatnu podršku, dok posledice po osobu koja je meta ostaju veoma stvarne. Njeno upozorenje važno je i kada se govori o traženju pomoći: problem ne treba svoditi na nekoliko poruka ili komentara ako oni predstavljaju deo šireg obrasca zastrašivanja i kontrole.
Za ženu koja još nije spremna da se obrati institucijama, razgovor sa obučenom konsultantkinjom može biti način da se informiše o mogućnostima i napravi plan za dalje. Autonomni ženski centar pruža besplatnu podršku putem SOS telefona 0800 100 007, radnim danima od 10 do 20 časova. Razgovori mogu biti anonimni, a konsultantkinje pomažu ženama da sagledaju dostupne oblike zaštite i odluče o narednim koracima. Ova podrška nije zamena za hitnu intervenciju ako je osoba neposredno ugrožena, ali može biti važna početna tačka za one koje ne znaju kome da se obrate.
Posebno je važno da mogućnost razgovora bude dostupna i ženama koje žive u manjim mestima, gde odlazak u drugu opštinu može da znači dodatne troškove, odsustvo s posla ili objašnjavanje porodici zbog čega negde idu. Ako se plaše da bi se njihovo iskustvo moglo proširiti kroz lokalnu zajednicu, telefonsko savetovanje može im omogućiti da se prvo informišu bez nepotrebnog izlaganja. Niko ne bi trebalo da bude primoran da bira između privatnosti i prava da potraži pomoć. Prvi razgovor ne rešava svaki problem, ali može da pomogne da naredni korak bude bezbedniji i jasniji.
Policija i tužilaštvo imaju važnu ulogu u zaštiti
Kada digitalno nasilje uključuje pretnje, ucenu, proganjanje, neovlašćen pristup nalozima ili druge radnje koje mogu predstavljati krivično delo, osoba može da se obrati policiji ili nadležnom javnom tužilaštvu. Za predmete visokotehnološkog kriminala u Srbiji nadležno je Posebno tužilaštvo za visokotehnološki kriminal, u okviru Višeg javnog tužilaštva u Beogradu. Prijava ne mora da bude praćena sopstvenom pravnom analizom: važno je opisati događaje i dostaviti informacije koje mogu pomoći nadležnima da procene slučaj. Konačna pravna kvalifikacija zavisi od konkretnih okolnosti, zbog čega nije opravdano unapred obećavati kakav će biti ishod postupka.
Prilikom obraćanja policiji korisno je navesti kada je uznemiravanje počelo, koliko često se ponavlja, preko kojih platformi se odvija i da li je bilo pretnji ili pokušaja kontrole. Ako postoje poruke, snimci ekrana, korisnička imena, adrese profila ili datumi objava, te informacije mogu biti važne za razumevanje događaja. Ne treba, međutim, nastavljati komunikaciju sa nasilnikom samo radi prikupljanja dodatnih dokaza, niti se izlagati novom riziku kako bi se sačuvala svaka poruka. Ako osoba sumnja da joj neko nadzire telefon ili naloge, bezbednost mora imati prednost nad prikupljanjem materijala.
Pravni put nije isti u svim slučajevima. Neka ponašanja mogu da imaju elemente krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti, dok za druga mogu važiti drugačija pravila i rokovi. Zbog toga je važno da osoba dobije pouzdanu informaciju o konkretnom slučaju, umesto da se oslanja na savete sa društvenih mreža ili iskustva drugih ljudi koja možda nisu uporediva sa njenom situacijom. Ako nije sigurna kome tačno treba da se obrati, može početi od policije ili javnog tužilaštva i zatražiti da je upute u odgovarajući postupak.
Ako postoji neposredna opasnost, pretnja fizičkim napadom ili strah da bi nasilnik mogao da dođe do osobe, potrebno je pozvati policiju na broj 192. U takvoj situaciji ne treba čekati da se prikupe svi dokazi, niti prvo pokušavati da se spor reši prijavljivanjem profila društvenoj mreži. Prijavljivanje sadržaja platformi i obraćanje nadležnim organima imaju različite svrhe i, kada okolnosti to zahtevaju, mogu se preduzeti paralelno. Najvažnije je da osoba ne bude izložena dodatnom riziku dok pokušava da pronađe izlaz iz nasilne situacije.
Pravna podrška pomaže da se razumeju mogućnosti i rokovi
Jedna od prepreka za prijavljivanje jeste strah od nepoznatog postupka. Osoba možda ne zna da li je potrebno angažovati advokata, da li može sama da podnese prijavu ili šta se događa ako je intimna fotografija već objavljena na internetu. Pravna podrška može da pomogne da se razjasne razlike između prijavljivanja događaja, pokretanja odgovarajućeg postupka i zahteva za zaštitu prava. Takođe može da ukaže na rokove i na to koje informacije treba sačuvati, što je posebno važno kada se slučaj ne može rešiti samo uklanjanjem sadržaja sa platforme.
Advokatkinja Jelena Drndarević govorila je za BBC na srpskom o pravnim aspektima digitalnog nasilja, uključujući pitanje neovlašćenog deljenja intimnih fotografija i snimaka. Taj pravni ugao pokazuje zašto je važno razlikovati ono što je moralno neprihvatljivo od ponašanja koje se može podvesti pod određena postojeća krivična dela. Činjenica da se neki oblik digitalnog nasilja ne tretira kao posebno, jedinstveno krivično delo ne znači automatski da za njega ne postoji nikakav pravni put. U svakom konkretnom slučaju potrebno je sagledati radnje, okolnosti i primenljive propise.
Žene kojima je potrebna dodatna informacija mogu se obratiti i organizacijama koje pružaju besplatno pravno savetovanje. Autonomni ženski centar, pored SOS telefona, nudi i pravnu podršku putem broja 011/2656-178; aktuelno radno vreme treba proveriti na zvaničnom sajtu organizacije. Važno je da osoba prilikom razgovora objasni šta se dogodilo i pita koje su joj mogućnosti, bez pretpostavke da mora odmah da započne sudski postupak. Informisanje je samo po sebi važan korak, jer omogućava da odluka bude doneta na osnovu činjenica, a ne straha ili nepotpunih informacija.
Ako je sadržaj već objavljen, pored pravnog savetovanja može biti važno da se prijavi platformi na kojoj se nalazi i zatraži njegovo uklanjanje. Ipak, uklanjanje objave ne mora da znači da su prestale sve posledice ili da su rešeni svi aspekti slučaja. Sadržaj je možda već sačuvan ili prosleđen drugim osobama, a pretnje mogu da se nastave i nakon brisanja originalne objave. Zbog toga je korisno razmotriti i pravne i bezbednosne korake, uz podršku osobe koja poznaje postupke i može da objasni šta je realno moguće očekivati.
Psihološka podrška nije manje važna od pravne zaštite
Digitalno nasilje često se odvija bez neposrednog fizičkog kontakta, ali posledice mogu da budu prisutne tokom celog dana. Osoba može neprestano da proverava telefon, izbegava društvene mreže, strahuje od novih poruka ili se povlači iz odnosa sa prijateljima i porodicom. Neke žene menjaju način oblačenja, ponašanje ili javno izražavanje kako bi izbegle komentare i napade. Kada nasilje počne da određuje svakodnevne odluke, važno je da se, pored praktične zaštite, obrati pažnja i na psihološke posledice.
Sociološkinja i stručnjakinja za digitalne komunikacije Jelena Radović u svojim javnim nastupima ukazivala je na to da deca i mladi često doživljavaju onlajn i oflajn svet kao povezane prostore, zbog čega se uznemiravanje sa ekrana lako prenosi u svakodnevne odnose. Njeni komentari posebno su relevantni kada je reč o devojčicama i mladim ženama koje se suočavaju sa ponižavanjem, seksualizovanim komentarima ili pritiskom vršnjaka. Ako zbog nasilja počnu da izbegavaju školu, druženja ili javno prisustvo na internetu, problem više nije ograničen na pojedinačnu objavu. Potrebno je da odrasli i stručna lica ozbiljno shvate ono što im govore, umesto da iskustvo odbace kao prolaznu neprijatnost.
Razgovor sa psihologom ili drugim stručnim licem može pomoći da osoba obradi strah, povrati osećaj sigurnosti i odluči kako želi da nastavi dalje. Nije potrebno čekati da se pojave ozbiljne posledice po zdravlje ili odnose da bi se potražila takva pomoć. Podrška može biti korisna i kada osoba već preduzima pravne korake, jer prijavljivanje samo po sebi ne uklanja osećaj ugroženosti niti garantuje da će se problem brzo završiti. Važno je da stručna pomoć bude dostupna bez osuđivanja i bez stvaranja utiska da je osoba odgovorna za ono što joj se dogodilo.
Za devojčice i maloletne osobe posebno je važno da odrasli reaguju smireno i zaštitnički. Roditelj, nastavnik, školski psiholog ili druga odrasla osoba od poverenja može pomoći u proceni narednih koraka, uz uvažavanje privatnosti deteta i njegove bezbednosti. Kada postoji sumnja na ugrožavanje deteta na internetu, dostupan je i Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu, na besplatnom broju 19833, kao i putem platforme „Pametno i bezbedno“. Ovaj centar pruža informacije, savete i mogućnost prijavljivanja problema koji se odnose na bezbednost dece u digitalnom okruženju, ali nije zamena za policiju kada postoji neposredna opasnost.
Ženama u manjim sredinama potrebna je dostupna, a ne samo formalna podrška
Za ženu koja živi u selu ili manjem gradu, put do pomoći može biti složeniji nego što izgleda na papiru. Možda nema jednostavan prevoz do mesta u kojem se pruža savetovanje, nema novca za privatnog advokata ili ne želi da objašnjava članovima porodice zašto traži stručnu podršku. Ako poznaje osobu koja je uznemirava ili je ona povezana sa njenim radnim mestom i lokalnom zajednicom, strah od posledica prijavljivanja može biti još izraženiji. Zbog toga informacije o dostupnim uslugama moraju biti jasne, lako dostupne i razumljive i ženama koje ne žive u velikim gradovima.
Prvi razgovor telefonom može biti koristan način da se žena informiše o opcijama pre nego što odluči da ode u neku instituciju. Može da pita koje informacije treba da pripremi, kakva je podrška dostupna i da li postoji mogućnost savetovanja na daljinu. Ako joj je potrebna pomoć oko prijavljivanja, može da zatraži da joj se objasni postupak korak po korak. Ne treba pretpostaviti da svaka žena ima privatni prostor za razgovor, siguran uređaj ili slobodu da samostalno organizuje odlazak, pa planiranje podrške mora da uzme u obzir i te okolnosti.
Posebnu pažnju treba posvetiti ženama koje sumnjaju da nasilnik ima pristup njihovom telefonu, elektronskoj pošti ili nalozima na društvenim mrežama. U takvim slučajevima, korišćenje drugog uređaja ili bezbednijeg naloga može biti razumnija opcija, ako je dostupna. Nagla promena lozinki ili podešavanja ponekad može upozoriti osobu koja nadzire nalog, zbog čega je važno proceniti rizik pre preduzimanja koraka. Ako postoji opasnost od fizičkog nasilja, prioritet je bezbednosni plan uz pomoć nadležnih službi, a ne tehničko rešavanje problema po svaku cenu.
Dostupnost podrške ne znači samo postojanje telefonskog broja ili institucije. Ona podrazumeva i da žena može da dobije razumljivu informaciju, da bude saslušana bez okrivljavanja i da ne mora više puta da dokazuje da je njeno iskustvo ozbiljno. Kada joj se objasne mogućnosti i rizici, lakše može da odluči šta je za nju najbezbednije. Pravo na pomoć ne bi smelo da zavisi od mesta stanovanja, finansijskih mogućnosti ili toga koliko je osoba spremna da svoje iskustvo podeli sa drugima.
Digitalno nasilje često pokušava da osobu izoluje, uplaši i ubedi da nema kome da se obrati. Upravo zato je važno da informacije o podršci budu deo javnog razgovora, a ne nešto što žene pronalaze tek kada se nađu u kriznoj situaciji. Policija, tužilaštvo, pravni stručnjaci, psihološka podrška i organizacije koje rade sa ženama imaju različite uloge, ali mogu biti deo puta ka zaštiti. Prvi korak može biti poziv, razgovor ili informisanje o pravima, bez obaveze da se sve odluke donesu istog dana. Nijedna žena ne mora sama da razume svaki pravni i tehnički detalj da bi zaslužila podršku i zaštitu.
Ovaj projekat podržan je od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Kabineta.
