Zlato, metal koji je vekovima pokretao alhemičare, istraživače i trgovce, ponovo je u centru pažnje zbog tvrdnji jedne američke tehnološke kompanije. Startap Marathon Fusion saopštio je da je uspeo da pretvori živu u stabilno zlato, navodno brzinom deset puta većom od ranijeg rezultata Evropske organizacije za nuklearna istraživanja (CERN). Ako se tvrdnje potvrde, ovaj poduhvat mogao bi da otvori novo poglavlje u istraživanju nuklearnih procesa i proizvodnje plemenitih metala.
Ipak, između naučnog dostignuća i komercijalne primene postoji velika razlika. Rezultati kompanije još nisu nezavisno potvrđeni, a nisu objavljeni ni svi podaci potrebni za procenu količine dobijenog zlata i troškova postupka. Zato je prerano zaključivati da bi laboratorijska proizvodnja uskoro mogla da promeni tržište na kojem se vrednost zlata oslanja na njegovu ograničenu dostupnost, dugogodišnju potražnju i ulogu u globalnim finansijama.
Od alhemijskih snova do nuklearne fizike
Kompanija Marathon Fusion, sa sedištem u San Francisku, tvrdi da je tokom septembra 2026. ostvarila transmutaciju, odnosno pretvaranje jednog hemijskog elementa u drugi. Za razliku od tradicionalnih hemijskih procesa, koji menjaju način na koji se atomi povezuju, transmutacija menja samo atomsko jezgro. Upravo je ta razlika ključna, jer se identitet hemijskog elementa određuje brojem protona u njegovom jezgru. Promenom sastava jezgra moguće je dobiti element koji se razlikuje od početnog materijala.
Ideja da se manje vredni metali pretvore u zlato vekovima je zaokupljala alhemičare, ali njihovi eksperimenti nisu mogli da ostvare takvu promenu hemijskim sredstvima. Moderna nuklearna fizika pokazala je da je transmutacija moguća, mada zahteva složene postupke i značajnu količinu energije ili specijalizovanu opremu. Tvrdnja Marathon Fusiona zato nije dokaz da su zakoni prirode promenjeni, već da bi određeni nuklearni proces mogao da se iskoristi za proizvodnju zlata. Ključno pitanje ostaje da li takav proces može da bude dovoljno efikasan da prevaziđe eksperimentalne okvire.
Kako kompanija tvrdi da proizvodi zlato
Prema objašnjenju kompanije, postupak se zasniva na neutronima koji nastaju tokom fuzionih reakcija. Oni se usmeravaju na živu, čime se stvaraju nestabilni izotopi koji se potom radioaktivnim raspadom mogu pretvoriti u zlato. Izotopi su oblici istog elementa sa različitim brojem neutrona u atomskom jezgru, a njihova stabilnost zavisi od nuklearnog sastava. Da bi se procenio stvarni rezultat, neophodno je utvrditi da li je dobijeni materijal zaista zlato, koliko ga ima i kakav je njegov izotopski sastav.
Marathon Fusion tvrdi da je ovim pristupom premašio rezultat CERN-a deset puta. Ta organizacija je 2025. godine objavila podatke o stvaranju približno 29 pikograma zlata u eksperimentima sprovedenim Velikim hadronskim sudaračem između 2015. i 2018. godine. Reč je o izuzetno maloj količini, koja je nastala u sudarima atomskih jezgara i postojala veoma kratko pre nego što je uništena u interakcijama sa opremom akceleratora. Takav rezultat predstavlja dokaz da je nuklearna transmutacija moguća, ali ne i da je proizvodnja zlata u komercijalnim količinama već ostvarena.
Američka kompanija razvija i tehnologiju povezanu sa fuzionom energijom, a navodi da je njen sistem plazma-centrifuge nadmašio sovjetski rekord star četiri decenije. Takvi uređaji koriste brzo rotiranje električno naelektrisane plazme kako bi razdvojili izotope, što može biti važno za pripremu goriva za fuzione reaktore. Marathon Fusion radi i na razvoju reaktora u San Francisku, sa ambicijom da postigne veliku gustinu snage u relativno kompaktnom postrojenju. Ipak, uspeh u razvoju fuzione tehnologije sam po sebi ne potvrđuje tvrdnju o proizvodnji zlata, koja zahteva zasebnu i nezavisnu proveru.
Investitori i ambicije energetske industrije
Marathon Fusion osnovali su 2023. godine Kajl Šiler i Adam Rutkovski, nekadašnji inženjer kompanije SpaceX. Njihov poslovni fokus je razvoj tehnologije za buduće fuzione elektrane, koje bi energiju dobijale spajanjem atomskih jezgara, po principu procesa koji se odvijaju u unutrašnjosti Sunca. Fuzija se smatra jednim od potencijalnih pravaca razvoja energetike zbog mogućnosti proizvodnje velikih količina energije uz drugačiji profil emisija nego kod fosilnih goriva. Međutim, njena komercijalna primena i dalje se suočava sa velikim tehničkim i ekonomskim izazovima.
Kompanija na svom sajtu navodi saradnju sa američkim Ministarstvom energetike, a 2023. godine dobila je priznanje programa ARPA-E, koji podržava rizična istraživanja u oblasti energetskih tehnologija. Među investitorima se, prema dostupnim informacijama, nalaze i Breakthrough Energy, mreža koju je osnovao Bil Gejts, kao i rudarska grupacija Anglo American. Ta kompanija je vlasnik 85 odsto udela u De Beersu, jednom od najpoznatijih svetskih proizvođača prirodnih dijamanata. Povezanost sa industrijom dragog kamenja posebno je zanimljiva zbog mogućih posledica koje bi napredak laboratorijske proizvodnje mogao da ima na tržišta zasnovana na retkosti prirodnih resursa.
Ipak, podrška investitora i priznanja u oblasti energetike nisu zamena za naučnu potvrdu konkretnog eksperimenta. Da bi tvrdnje o dobijanju zlata dobile širu težinu, potrebni su proverljivi rezultati, jasna metodologija i nezavisna analiza. Posebno je važno utvrditi koliko energije i sirovina postupak zahteva, koliko zlata može da proizvede i da li nastaju radioaktivni nusproizvodi koji bi dodatno povećali troškove. Bez tih podataka teško je proceniti da li je reč o zanimljivom laboratorijskom rezultatu ili tehnologiji koja bi jednog dana mogla da ima industrijski značaj.
Šta laboratorijski dijamanti govore o tržištu zlata
Iskustvo sa laboratorijski proizvedenim dijamantima pokazuje kako tehnološki napredak može da promeni industriju koja se dugo oslanjala na prirodnu retkost proizvoda. Dijamanti stvoreni u laboratoriji imaju praktično isti hemijski sastav i kristalnu strukturu kao prirodni, ali se proizvode kontrolisanim procesima. Razvoj proizvodnje omogućio je da postanu dostupniji širokom krugu kupaca, što je izvršilo pritisak na njihove cene. Njihovo poreklo i način proizvodnje ipak ostaju važni za tržišno pozicioniranje i odluke kupaca.
Prema procenama analitičara industrije dijamanata Pola Zimniskog, veleprodajne cene laboratorijski proizvedenih dijamanata pale su za približno 90 do 95 odsto u odnosu na nivo iz 2015. godine. Konkurencija je uticala i na tržište prirodnih dijamanata, primoravajući velike kompanije da preispitaju svoje poslovne strategije. De Beers je 2018. pokrenuo brend laboratorijskih dijamanata Lightbox, sa početnom cenom od 800 dolara po karatu, ali je 2025. odlučio da ga ugasi i ponovo se usredsredi na prirodne dijamante. Taj zaokret pokazuje koliko se brzo mogu menjati tržišni uslovi kada se pojavi tehnologija koja omogućava proizvodnju alternativnog materijala.
Finansijski pritisci na industriju vidljivi su i u poslovanju De Beersa, koji je 2025. godinu završio sa osnovnim gubitkom od 511 miliona dolara. Anglo American je, prema medijskim izveštajima, razgovarao o prodaji svog većinskog udela u kompaniji, dok su se kao mogući učesnici u budućoj vlasničkoj strukturi pominjali investitori i luksuzne kompanije. Ipak, pad cena dijamanata ne može se pripisati samo laboratorijskoj proizvodnji, jer na tržište utiču i potražnja, ekonomska kretanja i promene potrošačkih navika. Primer dijamanata pokazuje da tehnološka inovacija može da preoblikuje tržište, ali ne znači da će se isti scenario automatski ponoviti sa zlatom.
Zašto je prerano govoriti o jeftinijem zlatu
Zlato ima drugačiju ekonomsku ulogu od dijamanata. Osim u nakitu, koristi se u elektronici i drugim industrijskim oblastima, dok ga centralne banke i investitori posmatraju kao sredstvo očuvanja vrednosti. Njegova cena zavisi od kamatnih stopa, kretanja valuta, inflacionih očekivanja, geopolitičkih rizika i potražnje na globalnim tržištima. Čak i kada bi laboratorijska proizvodnja postala tehnički izvodljiva, njen uticaj zavisio bi od količine zlata koja bi mogla da se dobije po konkurentnoj ceni.
Za sada nisu objavljeni dovoljni podaci da bi se izračunala isplativost postupka Marathon Fusiona. Nije poznato koliko je zlata proizvedeno, koliki su bili ukupni troškovi i koliko bi energije bilo potrebno za ponavljanje eksperimenta u većem obimu. Uz to, postupak koji koristi nuklearne reakcije zahteva strogu kontrolu bezbednosti, precizno merenje i odgovarajuće upravljanje mogućim radioaktivnim materijalima. Sve to može da bude presudno za procenu da li bi laboratorijski dobijeno zlato moglo da konkuriše metalu iz rudnika.
Ako se tvrdnje američkog startapa potvrde, najveći značaj u početku mogao bi da bude naučni, a ne tržišni. Put od eksperimenta do industrijske proizvodnje često traje godinama i zahteva dokaz da tehnologija funkcioniše pouzdano, ponovljivo i uz prihvatljive troškove. Dok se to ne utvrdi, zlato dobijeno u laboratoriji ostaje tema za istraživače, a ne neposredna pretnja tradicionalnoj proizvodnji. San alhemičara možda je dobio savremeni tehnološki oblik, ali njegova ekonomska vrednost tek treba da bude dokazana.
