Pre više od 66 miliona godina, udar asteroida u današnji Meksiko možda nije izazvao samo dugotrajnu tamu i zahlađenje koje se povezuje sa nestankom dinosaurusa. Nova naučna analiza ukazuje da je katastrofa mogla početi mnogo naglijim događajem – globalnim toplotnim talasom koji je podstakao požare velikih razmera. Takav scenario menja redosled ključnih događaja nakon udara.
Istraživači sa Univerziteta Perdju u američkoj saveznoj državi Indijani pokušali su da preciznije rekonstruišu prve sate nakon udara asteroida koji je ostavio krater Čiksulub. Njihovi proračuni ukazuju da je ogromna količina materijala izbačena u atmosferu mogla proizvesti mnogo snažnije zagrevanje površine nego što se ranije procenjivalo. To bi značilo da su pojedini ekosistemi počeli da se urušavaju gotovo odmah, pre nego što je nastupilo dugotrajno zahlađenje.
Udar koji je promenio čitavu planetu
Asteroid prečnika oko 10 kilometara udario je u područje današnjeg poluostrva Jukatan ogromnom brzinom. Energija oslobođena pri sudaru bila je dovoljna da istopi i ispari velike količine stena, stvarajući oblak ekstremno vrelog materijala koji se brzo proširio kroz atmosferu. Delovi tog materijala kasnije su se ohladili i formirali sitne staklaste i kamene čestice koje su se rasule širom planete.
Te čestice nisu ostale u atmosferi samo kao geološki trag katastrofe. Dok su prolazile kroz atmosferu, oslobađale su ogromnu količinu toplote, ali su prethodni modeli uglavnom procenjivali da taj efekat nije bio dovoljan za pokretanje požara na globalnom nivou. Nova analiza ukazuje da je u tim proračunima možda zanemarena jedna važna komponenta. Reč je o silikatnoj prašini, mnogo sitnijem materijalu nastalom direktnim isparavanjem stena.
Upravo ta prašina mogla je da promeni tok događaja. Za razliku od većih čestica koje su relativno brzo pale na Zemlju, najfiniji materijal mogao je da ostane u atmosferi dovoljno dugo da utiče na kretanje toplotnog zračenja. Njegovo prisustvo omogućilo je da se deo energije zadrži u atmosferi i vrati prema površini. Posledica je mogla biti naglo i intenzivno zagrevanje velikih delova planete.
Takav sled događaja daje drugačiju sliku katastrofe koja je usledila nakon udara. Umesto da je Zemlja odmah ušla u period tame i zime, planeta je možda prvo prošla kroz kratku, ali ekstremno vrelu fazu. Tek nakon nje nastupili su dugotrajniji atmosferski poremećaji koji su smanjili količinu Sunčeve svetlosti koja je dopirala do površine. Time se otvara mogućnost da su požari i toplotni stres predstavljali prvi veliki udar na život.
Prašina kao okidač ogromnih požara
Ključ za novu hipotezu predstavljaju geološki tragovi pronađeni na mestima udaljenim od samog kratera Čiksulub. Na fosilnom nalazištu Tanis u Severnoj Dakoti pronađen je veoma tanak sloj prašine povezane sa udarom, smešten iznad sloja karakterističnih čestica nastalih pri katastrofi. Sličan materijal identifikovan je i u basenu Raton, na području današnje granice Kolorada i Novog Meksika. Ti nalazi pružaju dodatne indicije da je izuzetno fina prašina bila raširena mnogo dalje od neposrednog područja udara.
Prema novim proračunima, toplotno zračenje na površini moglo je biti oko 3,5 puta snažnije nego što su pokazivali raniji modeli. To ne znači da bi svaka šuma na planeti istog trenutka planula. Debela stabla imaju relativno visok prag potrebne energije za paljenje, dok se trava, lišajevi, iglice četinara i druga suva vegetacija mogu zapaliti znatno lakše.
Upravo bi takav biljni materijal mogao da bude presudan za nastanak požara ogromnih razmera. Kada bi se zapalila površinska vegetacija, vatra bi mogla da se širi kroz čitave ekosisteme, posebno u područjima sa dovoljno suve biomase. Požari zato možda nisu bili posledica samo lokalnog udara ili vrelih krhotina, već reakcija mnogo šireg dela biosfere na ekstremni toplotni talas. Time bi se objasnilo kako je kratkotrajni događaj mogao da izazove posledice na ogromnom geografskom prostoru.
Modeli takođe ukazuju na dramatičan nivo toplotnog opterećenja kojem su bile izložene životinje. Procene govore da je toplotna doza u nekim uslovima mogla višestruko premašiti granicu smrtonosnu za čoveka. Životinje koje nisu imale mogućnost brzog povlačenja u zaklon mogle su zato da uginu u veoma kratkom periodu. Za vrste koje su preživele prvi talas, međutim, usledio je još veći problem – poremećaj čitavih lanaca ishrane.
Posle vatre stigla je duga zima
Silikatna prašina koja je u početku mogla doprineti zagrevanju kasnije je postala deo sasvim drugačijeg problema. Velika količina čestica u atmosferi smanjila je količinu Sunčeve svetlosti koja je stizala do površine Zemlje. Temperature su počele da padaju, dok je fotosinteza bila ozbiljno poremećena. Za biljke i organizme koji su direktno zavisili od njih, to je značilo početak dugotrajnog ekološkog kolapsa.
Udar asteroida tako možda nije imao jedan dominantan efekat, već nekoliko uzastopnih faza. Prvo je nastupio ekstremni toplotni talas, zatim veliki požari i neposredna smrtnost organizama, a potom dugotrajno zahlađenje. Svaka od tih faza dodatno je oslabila ekosisteme koji su već bili teško pogođeni. Konačni rezultat bio je jedan od najvećih poremećaja života u istoriji Zemlje.
Dugo se upravo takozvana „zima izazvana udarom“ smatrala ključnim mehanizmom koji je doveo do masovnog izumiranja na kraju krede. Prašina, čađ i drugi materijali u atmosferi smanjili su dotok svetlosti, dok su promene temperature i dostupnosti hrane pogodile čitave lance ishrane. Dinosaurusi koji nisu bili deo linije koja vodi ka današnjim pticama nisu uspeli da prežive te uslove. Istovremeno su nestale i brojne druge grupe organizama, što pokazuje da katastrofa nije bila ograničena samo na dinosauruse.
Ipak, nova hipoteza još nije konačna rekonstrukcija događaja. Direktni dokazi o globalnim požarima povezanima sa udarom i dalje nisu pronađeni na svim kontinentima. Najčvršći tragovi za sada potiču iz Severne Amerike, pa ostaje otvoreno pitanje koliko su požari zaista bili planetarnih razmera. Dalja geološka istraživanja mogla bi pokazati da li se isti obrazac može pronaći i na drugim mestima.
Ono što nova studija donosi jeste drugačiji pogled na prve trenutke nakon Čiksuluba. Dinosaurusi možda nisu nestali tek nakon što je Zemlju obavila višegodišnja tama, već su pre toga bili izloženi ekstremnoj toploti i požarima koji su mogli zahvatiti ogromne površine. Ako buduća istraživanja potvrde ovu rekonstrukciju, kraj krede neće biti samo priča o udaru asteroida i „globalnoj zimi“, već o nizu katastrofalnih promena koje su se odvijale jedna za drugom. Upravo ta kombinacija naglog zagrevanja, požara i kasnijeg zahlađenja mogla bi bolje objasniti razmere jednog od najvećih masovnih izumiranja u istoriji planete.
