Iskustvo Marka iz Užica, koji je oženio Albanku porpilično je zanimljivo.
Godinama je tražio ženu za ženidbu, ali mu nikako nije polazilo za rukom. Izgleda da u Srbiji nijedna nije bila dovoljno dobra za njega ili su jednostavno naše žene prezahtevne. Zato je odlučio da oženi Albanku i tako pronađe svoju sreću.
Ali ni to nije jednostavan posao, te je Marko Milunović iz sela Drežnik kod Užica, morao da ispuni određene kriterijume. Da bi kupio Albanku mladić mora da kupi zlatni lančić, prsten i odelo, a Marko je otkrio i zašto je to tako.
– Nekoliko puta sam išao u Skadar, gledao devojke, nijedna me nije privukla, pa su me pitali kakvu ženu tražim. Nisam tražio ženu za zabavljanje, već za brak. Imao sam 46 godina kada sam upoznao Manjolu, ali je žena koja je prevodila na albanski rekla da imam 36 godina. Na sreću, izgledam mlađe, pa su lako poverovali.
Ipak, jedna greška mogla je skupo da ga košta, ali na njegovu sreću-nije.
– Manjola je tek posle tri meseca, kada smo dugo živeli zajedno, u mom pasošu videla da sam rođen ’66, a ne ’76. Pa je onda pozvala mamu i rekla “Majko, on ima 46 godina, može da mi bude otac” – priča Marko kroz osmeh početak svog života sa Albankom.
– Međutim, Manjola je to brzo prebolela, godine nisu bitne kada se neko dobro snađe. Za tri meseca je naučila srpski, dobro se uklopila, dobra je sa ljudima u selu i prezadovoljan sam – kaže Užičanin.
Marko dodaje da su ljudi kada su čuli da se oženio Albankom govorili: „Pa, zašto baš Albanka?“ pričaju se od „uha do uha“, ali se posle sve smirilo. U selima su uglavnom stariji ljudi, a oni muškarci koji ostanu neoženjeni teško pronalaze ženu koja želi da živi na selu. Teško se odlučuju za Albanku, prvo zbog njene nacionalnosti, a drugo zbog novca koji daju onome ko mu nađe ženu.
– U Albaniju idete tri puta, prvi put kada se sretnete. Ako se volite, onda zakažite sledeći sastanak. Prilikom drugog susreta dođeš kod nje na kafu, ostaviš 50 evra ispod šolje, to je albanski običaj, uzme majka buduće žene. Onda ideš u grad sa njom, njenom majkom i prevodiocem. Tamo se kupi odelo za mladića, zlatni lančić i prsten (jer je to i njihov običaj), kasnije se vratiš kući na ručak, pa možeš da ideš – priča Marko o albanskim običajima.
Za vreme trećeg sureta u njihovom restoranu se održava venčanje. Albanci insistiraju na tome. Na njihovim svadbama nema klasičnih kola i trubača, kao na srpskim svadbama, a mladoženja kupuje venčanicu.
Marko kaže da su Albanke jednostavne žene, vole isto što i Srpkinje, a onima koji kažu da je udati za njih skupo, Marko kaže da su i naše devojke „skupe“, a da su Albanke mnogo skromnije. Važno im je da je muškarac dobar, da ne maltretira svoju ženu, da ne vole varanje. Oni su tip koji kada odu, više se ne vraćaju.
Za njih je razvod braka sramota, pa jako paze u čiju kuću ulaze. Kad smo se dogovorili da se venčamo, došao je brat Manjola da vidi gde živim. Njih ne zanima novac, ja nemam auto, idemo autobusom, ali njoj ne smeta. Mogu da joj kupim i patike za 1.000 dinara, neće da se ljuti – kaže Marko.
Oni imaju i svoju tarifu, ali možete da prođete i jeftinije ako se dovoljno potrudite.
Cena se kreće od 3 do 5.000 evra, a kako ćete proći zavisi od vas. Ima muškaraca koji kažu „nađi mi ženu, ja ne pitam za cenu“, voze auto, imaju dobru kuću – naravno da plaćaju bogatstvo. Te hiljade evra ne idu porodicama tih devojaka, kako mnogi misle, već ovim posrednicima koji ti nađu ženu.
Kada se pročulo , Marko je dobijao zahteve da oženi muškarce Albankama, mnogi su mislili da je to lako i da ih svako može oženiti, međutim, on uverava da je potpuno suprotno.
Problem sa Albankama je što ljudi misle da svako može da ih oženi. Tako mi se javljaju muškarci preko 60 godina, tražeći da im nađem ženu, da ne budu sami. Kome da ponudim penzionera, čak ni onima sa svakakvim muškarcima – zaključuje Marko.
