Dvadeset šest godina od početka NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore, sećanja na strahote i razaranja i dalje su bolna. Vazdušni napadi Alijanse započeli su 24. marta 1999. godine u 19:45 časova, kada su prve krstareće rakete i avioni zasuli teritoriju tadašnje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ). U narednih 78 dana, gotovo da nije bilo mesta koje nije osetilo razornu moć bombardovanja.
ODLUKA BEZ SAGLASNOSTI UN
NATO je pokrenuo operaciju “Milosrdni anđeo” pod izgovorom neuspelih pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu Kosova i Metohije. Ova odluka bila je presedan u istoriji, jer je doneta bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana izdao je naredbu američkom generalu Vesliju Klarku, koji je bio komandant savezničkih snaga.
Napadi su počeli sa brodova u Jadranu, iz baza u Italiji, ali i iz zapadne Evrope i Sjedinjenih Američkih Država. Prve mete bile su kasarne i protivvazdušne jedinice Vojske SRJ, ali ubrzo su na udaru bile i civilne zone.
TRAGEDIJA KOJA SE NE ZABORAVLJA
U 78 dana bombardovanja, stradalo je između 1.200 i 2.500 ljudi, dok je ranjeno na hiljade civila. Među žrtvama su bila i deca: troipogodišnja Milica Rakić ubijena je u svom domu u Batajnici, dok su u Vladičinom Hanu zajedno stradali zagrljeni maturanti Milan Ignjatović i Gordana Nikolić. Na Varvarinskom mostu, bomba je prekinula život petnaestogodišnjoj Sanji Milenković, dok je u Grdeličkoj klisuri pogođen voz pun putnika.
Novi Sad je bio jedan od gradova koji su pretrpeli najveću štetu. Srušena su tri mosta na Dunavu – Varadinski, Most slobode i Žeželjev most. NATO avijacija je 23. aprila bombardovala zgradu Radio-televizije Srbije, gde je ubijeno 16 radnika, dok je Televizija Novi Sad pogođena 3. maja.
RAZARANJA KOJA SU PROMENILA SRBIJU
Ukupno je na teritoriju Srbije i Crne Gore bačeno 420.000 projektila, 1.300 krstarećih raketa i 37.000 kasetnih bombi, od kojih je poginulo oko 200 ljudi, a stotine su ranjene. Korišćena je i municija sa osiromašenim uranijumom, čije posledice se i danas osećaju.
Uništeno je ili oštećeno:
-
25.000 stambenih objekata,
-
470 km puteva,
-
595 km železnica,
-
19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 vrtića i 69 škola,
-
176 spomenika kulture,
-
38 mostova, dok je 44 potpuno uništeno.
Najveća energetska postrojenja takođe su bila na meti. Uništena je trećina elektroenergetskog sistema Srbije, dok su rafinerije u Pančevu i Novom Sadu bombardovane više puta, izazivajući ekološke katastrofe. Grafitne bombe korišćene su za onesposobljavanje električne mreže.
OTPOR I KRAJ AGRESIJE
Iako je Vojska SRJ bila vojno inferiorna, uspela je da obori nekoliko NATO aviona. Najpoznatiji je slučaj obaranja američkog “nevidljivog” aviona F-117A, kojeg su 27. marta kod sela Buđanovci srušili pripadnici 250. raketne brigade. Dva dana kasnije, oboren je i američki F-16 kod Loznice.
Nakon intenzivnih diplomatskih pritisaka, bombardovanje je okončano 9. juna 1999. godine, potpisivanjem Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu. Vojska SRJ povukla se sa Kosova, dok su na teritoriju Pokrajine ušle snage KFOR-a. Međutim, prisustvo međunarodnih snaga nije sprečilo masovno proterivanje oko 280.000 Srba i nealbanaca, dok su u Pokrajinu ušle hiljade Albanaca, od kojih mnogi nikada nisu ranije živeli na Kosmetu.
I danas, 26 godina kasnije, posledice bombardovanja osećaju se u Srbiji, kako u ekonomskom, tako i u zdravstvenom smislu. Sećanje na žrtve, razaranja i nepravdu ostaje duboko urezano u nacionalnu svest.
