Privatna fotografija, snimak ili poruka poslata osobi od poverenja mogu u jednom trenutku postati sredstvo za pritisak. Pretnja da će takav sadržaj biti objavljen, prosleđen porodici, prijateljima, kolegama ili postavljen na društvene mreže nije „samo svađa“ niti problem koji osoba treba sama da reši. Kada se privatni sadržaj koristi za zastrašivanje, uslovljavanje ili iznuđivanje, digitalni prostor postaje sredstvo nasilja.
Takve situacije mogu nastati u partnerskim odnosima, nakon raskida, ali i između ljudi koji nikada nisu bili u vezi. Nekada je sadržaj poslat dobrovoljno, a nekada je nastao bez znanja osobe ili je pribavljen pristupom njenom telefonu i nalogu. U svim tim slučajevima važno je odvojiti dve stvari: činjenicu da sadržaj postoji i način na koji ga druga osoba koristi. Dobrovoljno slanje fotografije nije pristanak na njeno dalje objavljivanje.
Tema nije nova, ali tehnologija omogućava da posledice budu mnogo brže i šire. Jedna fotografija može za nekoliko minuta biti prosleđena velikom broju ljudi, a kopije mogu nastaviti da kruže i nakon brisanja prvobitne objave. Zato je važno reagovati smireno, sačuvati tragove komunikacije i potražiti odgovarajuću pomoć.
Pretnja objavljivanjem nije nešto što treba ignorisati
Ucena često počinje porukom koja na prvi pogled deluje kao pokušaj zastrašivanja: neko tvrdi da će objaviti fotografiju ili snimak ako druga osoba ne uradi ono što se od nje traži. Zahtev može biti novac, još intimnih sadržaja, nastavak komunikacije ili određeno ponašanje. Suština nije u tome šta je traženo, već u tome što se privatni sadržaj koristi kao poluga pritiska.
U takvoj situaciji lako je pomisliti da će ispunjavanje zahteva zaustaviti problem. Međutim, kada osoba jednom pristane na ucenu, druga strana može postaviti novi zahtev. Zbog toga nije korisno posmatrati svaku poruku pojedinačno, već prepoznati obrazac u kojem pretnja služi za održavanje kontrole. Posebno je važno ne ostajati sam sa osećajem stida ili straha.
Ministarka bez portfelja Tatjana Macura je u martu 2026. godine, govoreći o zaštiti građana od digitalnog nasilja, ukazala na potrebu za koordinisanim i sistemskim odgovorom. Tada je posebno pomenuta mogućnost korišćenja platforme StopNCII za prijavljivanje deljenja intimnih fotografija bez pristanka, kao i rad na unapređenju zakonodavnog okvira u Srbiji.
Važno je i to što se problem ne završava u trenutku kada neko obriše poruku ili objavu. Digitalni sadržaj može biti sačuvan, kopiran i ponovo distribuiran, pa je svaki trag pretnje značajan. Zato prva reakcija ne treba da bude brisanje svega što podseća na događaj, već čuvanje dokaza koji mogu pomoći u daljem postupanju.
Šta uraditi kada pretnja već postoji
Ako neko preti objavljivanjem privatnog sadržaja, korisno je sačuvati poruke, snimke ekrana, korisničko ime naloga, link do objave i druge podatke koji pokazuju šta je rečeno ili poslato. Ne treba menjati sadržaj prepiske niti uklanjati nalog koji može biti važan za dokumentovanje događaja pre nego što se sačuvaju potrebni podaci. Ako se pretnja odvija preko više platformi, dokaze treba sačuvati sa svake od njih. Čuvanje dokaza nije isto što i širenje sadržaja – intimne fotografije i snimke ne treba prosleđivati drugima.
Istovremeno, važno je zaštititi sopstvene naloge. Lozinke treba promeniti ako postoji mogućnost da ih druga osoba zna, a gde je dostupno treba uključiti dodatnu zaštitu naloga. Dobro je proveriti i da li je neki uređaj ili nalog ostao prijavljen na drugom uređaju. Ako postoji sumnja da neko ima pristup telefonu, mejlu ili društvenim mrežama, zaštita naloga treba da bude jedan od prvih koraka.
Ukoliko je sadržaj već objavljen, može se prijaviti platformi na kojoj se nalazi i zatražiti njegovo uklanjanje. Kada postoji pretnja, ucena ili objavljivanje bez pristanka, osoba može da se obrati i nadležnim institucijama i zatraži pomoć. Nije potrebno čekati da sadržaj zaista bude objavljen da bi se situacija shvatila ozbiljno.
Macura je krajem avgusta, na Forumu pravnika porodične i socijalne zaštite u Leskovcu, govorila o značaju brze reakcije nadležnih službi i kontinuirane pravne i psihosocijalne podrške osobama izloženim nasilju. Iako je njen nastup bio usmeren šire na nasilje nad ženama, ovaj princip je važan i kod situacija u kojima se digitalni sadržaj koristi za zastrašivanje ili kontrolu.
Zašto sramota često otežava prvi korak
Osoba kojoj se preti objavljivanjem intimnog sadržaja često prvo pomisli da će drugi nju osuđivati. Može se pitati zašto je fotografiju poslala, zašto je verovala određenoj osobi ili kako će reagovati porodica i prijatelji. Takva pitanja mogu dodatno povećati strah i odložiti traženje pomoći. Odgovornost za ucenu i neovlašćeno širenje sadržaja pripada osobi koja preti ili sadržaj zloupotrebljava, a ne osobi čija je privatnost povređena.
Poseban problem nastaje kada osoba koja vrši pritisak koristi upravo taj strah. Može tvrditi da će „svi saznati“, da će sadržaj poslati kolegama ili članovima porodice, ili da će žrtvu javno poniziti. Cilj takvih poruka može biti da osoba ostane izolovana i nastavi da ispunjava zahteve. Zato je razgovor sa osobom od poverenja često važan prvi korak.
Digitalno nasilje može imati posledice i van interneta. Strah od objavljivanja može uticati na posao, školovanje, odnose sa porodicom i prijateljima, ali i na osećaj lične sigurnosti. Zbog toga ovakvu situaciju ne treba umanjivati samo zato što se pretnja odvija preko telefona ili društvene mreže. Digitalni prostor može biti mesto na kojem se nasilje sprovodi, ali posledice ostaju deo svakodnevnog života.
U Srbiji se pitanje zaštite od ovakvih oblika zloupotrebe nalazi i u širem okviru unapređenja odgovora na digitalno nasilje. Vlada Srbije je u martu objavila da se radi na izmenama zakonodavstva i uvođenju posebnog krivičnog dela koje se u javnosti često naziva „osvetničkom pornografijom“, upravo u kontekstu neovlašćenog deljenja intimnih fotografija. To pokazuje zašto je važno da se o ovoj pojavi govori precizno i bez dodatnog stigmatizovanja osoba koje su se našle na meti.
Privatnost nije dozvola za tuđu kontrolu
Nije važno da li je fotografija nastala u vezi, tokom dopisivanja ili u nekoj drugoj situaciji. Pristanak na nastanak ili slanje privatnog sadržaja ne znači automatski pristanak da ga neko objavljuje, prosleđuje ili koristi za pritisak. Ista logika važi za privatnu prepisku, glasovne poruke i druge sadržaje koji su namenjeni određenoj osobi. Granica privatnosti ne nestaje samo zato što je sadržaj jednom poslat putem interneta.
Zato je korisno reagovati na prve znake ucene, a ne tek kada se pojavi javna objava. Sačuvana prepiska može pomoći da se utvrdi šta se dogodilo, dok zaštita naloga može sprečiti dodatnu zloupotrebu. Ako je sadržaj već dospeo na internet, prijavljivanje platformi i obraćanje nadležnim institucijama mogu biti deo narednih koraka. U zavisnosti od okolnosti, potrebno je potražiti i pravnu ili psihosocijalnu podršku.
Najvažnije je da osoba koja doživi ovakav oblik nasilja ne poveruje da mora sama da rešava problem ili da je jedini način da ga zaustavi ispunjavanje zahteva osobe koja preti. Pretnja objavljivanjem privatnog sadržaja nije nešto što treba prihvatiti kao cenu za mir. Što se ranije sačuvaju dokazi i potraži odgovarajuća pomoć, to je više mogućnosti za dalje postupanje.
Digitalna privatnost nije samo pitanje podešavanja telefona i naloga. Ona je i pitanje ličnih granica, pristanka i prava da osoba odlučuje ko može da vidi njen privatni sadržaj i šta se sa njim dalje događa. Kada neko to pravo pokušava da pretvori u sredstvo ucene, važno je prepoznati šta se dešava, sačuvati dokaze i potražiti podršku. Niko ne treba da bude primoran da bira između ćutanja i straha od javnog poniženja.
Ovaj projekat podržan je od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Kabineta.
