Dok se većina poljoprivrednika u Banatu i dalje oslanja na tradicionalnu proizvodnju pšenice, kukuruza i suncokreta, jedan domaćin iz sela Iđoš kod Kikinde odlučio je da krene potpuno drugačijim putem. Njegova odluka da deo ravnice pretvori u prostor ispunjen drvećem danas privlači pažnju ne samo lokalne zajednice, već i stručnjaka koji godinama upozoravaju na problem nedovoljnog pošumljavanja u Vojvodini. U regionu poznatom po nepreglednim njivama, ovakav potez deluje gotovo nesvakidašnje.
Radivoj Lagundžin poslednjih godina izgradio je ime u svetu rasadničarstva, ali njegov najnoviji poduhvat izazvao je posebnu pažnju javnosti. Na svom imanju zasadio je čak 100.000 sadnica bagrema, čime je poslao snažnu poruku o značaju očuvanja prirode i vraćanja zelenih pojaseva u vojvođansku ravnicu. U vremenu kada klimatske promene sve snažnije utiču na poljoprivredu, njegova odluka dobija mnogo šire značenje od običnog poslovnog ulaganja.
Banat je nekada bio poznat po vetrozaštitnim pojasevima i drvoredima koji su štitili oranice od jakih vetrova i isušivanja zemljišta. Međutim, decenijama unazad veliki broj tih stabala je posečen, dok nova nisu sistematski obnavljana. Posledice se danas vide kroz eroziju zemljišta, češće suše i sve ekstremnije vremenske uslove koji direktno utiču na prinose poljoprivrednika.
Upravo zato priča iz Iđoša mnogima deluje kao podsetnik da ravnica ne mora biti samo prostor pod usevima. Sve više stručnjaka smatra da će budućnost poljoprivrede zavisiti od boljeg balansa između proizvodnje hrane i očuvanja prirodnih resursa. Lagundžinov primer pokazuje da pojedinačna inicijativa može pokrenuti mnogo širu priču o tome kako bi Vojvodina mogla izgledati u narednim decenijama.
Bagrem kao simbol otpornosti i buduće zarade
Za Radivoja Lagundžina izbor bagrema nije bio slučajan. Reč je o vrsti koja je vekovima prisutna na ovim prostorima i koja se pokazala kao izuzetno prilagodljiva čak i u najtežim uslovima. Bagrem uspeva tamo gde mnoga druga stabla teško opstaju, zbog čega ga mnogi smatraju jednim od najvažnijih saveznika u pošumljavanju ravničarskih područja.
„Volimo drveće i uživamo u tome da ga sadimo i uzgajamo. U bagremu smo prepoznali priliku da spojimo ljubav prema prirodi i ozbiljan posao“, rekao je Lagundžin za RTV. Njegove reči oslikavaju novu generaciju proizvođača koja poljoprivredu više ne posmatra samo kroz klasične ratarske kulture, već i kroz dugoročnu održivost i očuvanje zemljišta.
Bagrem ima višestruku vrednost za domaćinstva i lokalnu ekonomiju. Koristi se kao kvalitetan ogrev, veoma je cenjen u drvnoj industriji, a njegova sposobnost brzog rasta čini ga idealnim za obnovu degradiranih površina. Posebno je značajan za pčelarstvo, jer bagremov cvet predstavlja jednu od najvažnijih paša za proizvodnju meda visokog kvaliteta.
Kada tokom proleća procvetaju bagremove šume, čitavi delovi Vojvodine dobijaju potpuno drugačiji izgled. Miris cveta širi se kilometrima, dok pčelari tada započinju jedan od najvažnijih perioda u sezoni. Upravo zbog toga bagrem nije samo drvo — za mnoge ljude u ravnici on predstavlja deo identiteta i simbol opstanka u surovim klimatskim uslovima.
Vojvodina među najmanje pošumljenim regionima u Evropi
Stručnjaci već godinama upozoravaju da je Vojvodina među najmanje pošumljenim područjima u Evropi. Procenjuje se da šume pokrivaju tek mali procenat ukupne teritorije pokrajine, što je znatno ispod evropskog proseka. Posledice takvog stanja postaju sve vidljivije kako klimatske promene donose duže sušne periode i sve jače vetrove.
Nekadašnji vetrozaštitni pojasevi imali su ključnu ulogu u zaštiti poljoprivrednih površina. Drvoredi su usporavali vetar, zadržavali vlagu u zemljištu i smanjivali eroziju, ali su mnogi tokom decenija nestali zbog širenja oranica i nedostatka planskog pošumljavanja. Danas brojni agronomi smatraju da će obnova tih zelenih barijera biti neophodna kako bi poljoprivreda opstala u promenjenim klimatskim uslovima.
Upravo se bagrem pokazuje kao jedna od najpogodnijih vrsta za takve projekte. Njegov koren stabilizuje zemljište, brzo raste i dobro podnosi ekstremne temperature. Osim ekološke koristi, stručnjaci navode da bi razvoj rasadnika i plansko pošumljavanje mogli otvoriti i nova radna mesta u ruralnim sredinama koje se suočavaju sa odlaskom stanovništva.
Priča iz Iđoša zato prevazilazi granice jednog privatnog imanja. Ona otvara pitanje da li bi upravo ovakvi projekti mogli postati model razvoja za delove Srbije koji se sve teže nose sa posledicama klimatskih promena. U vremenu kada mnogi govore o održivoj poljoprivredi, primer jednog Banaćanina pokazuje kako ta ideja izgleda u praksi.
Jedna ideja koja je ravnicu pretvorila u poruku budućnosti
Na prvi pogled, sadnja drveća možda ne deluje revolucionarno u regionu poznatom po poljoprivredi. Međutim, u ravnici gde dominiraju beskrajna polja žitarica, odluka da se zasadi 100.000 stabala predstavlja potez koji menja način razmišljanja o zemlji i njenoj budućnosti. Umesto kratkoročnog prinosa, ovde je fokus stavljen na dugoročnu vrednost i očuvanje prostora za naredne generacije.
Sve više mladih proizvođača u Srbiji počinje da eksperimentiše sa drugačijim modelima proizvodnje, od organske hrane do rasadničarstva i agrošumarstva. Razlog za to nije samo zarada, već i potreba da se pronađe održiviji način života na selu. Klimatske promene, nestabilno tržište i rast troškova proizvodnje naterali su mnoge da traže alternativne pravce razvoja.
Lagundžinova priča zato ima mnogo širi značaj od same proizvodnje sadnica. Ona pokazuje da pojedinac, čak i bez velikih sistema iza sebe, može pokrenuti promenu koja inspiriše druge. U vremenu kada se često govori o odlasku ljudi iz sela i propadanju ruralnih područja, ovakvi primeri vraćaju veru da ravnica i dalje ima budućnost.
Možda upravo zbog toga ova priča izaziva toliku pažnju širom regiona. U moru svakodnevnih vesti o krizama, sušama i problemima u poljoprivredi, vest o čoveku koji sadi šumu deluje gotovo simbolično. Kao podsetnik da se najveće promene ponekad ne dešavaju u velikim gradovima i institucijama, već na tihoj zemlji jednog banatskog sela.
