Najnovije otkriće američkih naučnika otvara sasvim novu perspektivu o tome kako su ljudske spoljašnje uši evoluirale — i moguće je da sve vodi do davno zaboravljenih morskih predaka.
Neočekivano poreklo koje vodi do škrga
Možda zvuči kao dobra šala, ali iza ovog otkrića stoji ozbiljno naučno istraživanje. Naučnici sa Univerziteta Južne Kalifornije sproveli su seriju eksperimenata genetskog inženjeringa i došli do fascinantnog zaključka: spoljašnje ljudske uši možda su evoluirale iz škrga drevnih riba.
Istraživački tim predvođen profesorom Gejdžom Krampom, specijalistom za biologiju matičnih ćelija i regenerativnu medicinu, proučavao je poreklo elastične hrskavice — vrste hrskavice koja čini ušnu školjku kod ljudi. Rezultati su pokazali da ista vrsta hrskavice postoji i u škrgama nekih morskih stvorenja, uključujući potkovičaste krabe, poznate i kao morski pauci, koji se smatraju jednim od najstarijih beskičmenjaka.
“Kada smo započeli ovaj projekat, evolutivno poreklo spoljašnjeg uha bilo je potpuna misterija,” izjavio je Kramp. “Sada prvi put imamo konkretan trag koji povezuje anatomiju sisara sa ribljim škrgama iz praistorije.”
Veze koje nauka tek počinje da razume
Već je dobro poznato da su komponente srednjeg uha, odnosno čekić, nakovanj i stremen, zapravo evoluirale iz viličnih kostiju drevnih riba. Ali do sada, spoljašnje uho, koje je jedinstveno za sisare, nije imalo poznatu evolutivnu poveznicu.
Naučnici su se pitali: ako su unutrašnje strukture uha već ranije bile povezane sa ribljim precima, da li je moguće da i elastična hrskavica ušne školjke ima isto poreklo? Eksperimenti su pokazali da se hrskavica iz škrga tokom miliona godina evolucije migracijom „preselila“ u predio glave gde danas formira osnovu našeg spoljašnjeg uha.
Od dubokog mora do našeg lica
Još je fascinantnije to što istraživanje pokazuje da evolutivna istorija naših ušiju nije samo priča o ribama, već i o beskičmenjacima, vrstama koje su se razvile mnogo pre prvih riba. Jedan od primera koje su naučnici proučavali bili su upravo potkovičasti rakovi, koji su opstali gotovo nepromenjeni više od 400 miliona godina. Njihove škrge takođe sadrže elastičnu hrskavicu, sličnu onoj koju imamo u ušnoj školjki.
“Ovo ne znači da imamo uši ribljeg oblika, već da su određeni biološki materijali koje danas koristimo za sluh možda nekada imali sasvim drugačiju funkciju,” objasnio je Kramp.
Jedan trag, mnogo novih pitanja
Istraživanje je deo šireg naučnog trenda koji pokušava da razume kako su se pojedini organi sisara transformisali kroz milione godina evolucije. U ovom slučaju, elastična hrskavica — fleksibilna i savitljiva — povezuje nas ne samo sa ribama, već i sa dubokom prošlošću života na Zemlji.
Naučnici ističu da je potrebno još mnogo rada kako bi se ove hipoteze u potpunosti potvrdile, ali su rezultati obećavajući. Sledeći koraci uključuju komparativne studije među vrstama, kao i genetsku mapu hrskavice kroz različite evolutivne linije.
“Ako želite da znate ko vam je ‘ostavio’ uši — ne gledajte u ogledalo, već u okean,” rekao je jedan član tima u šali, ali možda u toj šali ima više naučne istine nego što se čini.
