U ustanovama socijalne zaštite u Srbiji tokom 2025. godine boravilo je 630 dece, ali podaci pokazuju da se iza relativno malog broja najmlađih korisnika kriju ozbiljni problemi u organizaciji dugoročne podrške. Najveći broj dece, njih 441, bio je smešten u ustanovama za decu bez roditeljskog staranja, dok je 135 mališana boravilo u ustanovama za decu i mlade sa smetnjama u razvoju. Srbija se, prema najnovijem izveštaju Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, nalazi među zemljama sa najmanjim brojem dece u ustanovama, ali dugotrajni smeštaj pojedinih korisnika ostaje veliki izazov.
Posebno zabrinjava činjenica da ustanove namenjene deci i mladima postaju trajni dom za veliki broj odraslih osoba. U sistemu koji bi trebalo da pruži privremenu zaštitu i pomogne korisnicima da pređu u primerenije oblike života, pojedini boravci traju decenijama. To ukazuje na nedovoljno razvijenu podršku u lokalnim zajednicama, kao i na teškoće u pronalaženju rešenja koja odgovaraju potrebama osoba sa invaliditetom. Problem zato nije samo broj dece u domovima već i nedostatak mogućnosti da korisnici, kada za to postoje uslovi, nastave život van institucija.
Najmlađa deca ostaju u ustanovama duže od dozvoljenog
Među najosetljivijim grupama nalaze se odojčad i deca mlađa od tri godine, za koju je institucionalni smeštaj predviđen samo u izuzetnim okolnostima. Prema Zakonu o socijalnoj zaštiti, njihov boravak u ustanovi trebalo bi da traje najduže dva meseca. Međutim, od ukupno 25 dece ovog uzrasta koja su tokom 2025. godine bila na domskom smeštaju, čak 96 odsto ostalo je duže od zakonski predviđenog roka. Ovakvi podaci ukazuju na teškoće u obezbeđivanju pravovremene porodične zaštite i odgovarajuće podrške najmlađima.
Rani uzrast posebno je važan za emocionalni, socijalni i kognitivni razvoj deteta, zbog čega su stabilno okruženje i individualna briga od velikog značaja. Kada povratak u biološku porodicu nije moguć ili nije bezbedan, hraniteljstvo može predstavljati alternativu institucionalnom smeštaju. Ipak, nedostatak specijalizovanih hraniteljskih porodica i dostupnih usluga rane intervencije otežava pronalaženje odgovarajućeg rešenja. Produženi boravak najmlađih u ustanovama zato ukazuje na potrebu za bržim reagovanjem sistema i boljom podrškom porodicama i hraniteljima.
Propisi predviđaju da privremeni smeštaj u socijalnoj zaštiti bude vremenski ograničena mera, a ne trajno rešenje. Za maloletnike je predviđen period do šest meseci, dok je za punoletne osobe granica 12 meseci, uz mogućnost produženja kada postoji obrazložena potreba i odgovarajuće novo rešenje. Podaci za 2025. godinu, međutim, pokazuju da se zakonski okvir i stvarna praksa ne podudaraju u svim slučajevima. Kada privremeni boravak traje godinama, postavlja se pitanje da li postoje dovoljne mogućnosti za prelazak u drugi oblik zaštite.
Više od polovine korisnika ostaje u ustanovama decenijama
Najizraženiji problem zabeležen je u ustanovama za decu i mlade sa smetnjama u razvoju. Prema izveštaju, 55 odsto korisnika u njima boravi duže od 20 godina, dok dodatnih 18 odsto ostaje između 11 i 19 godina. Takvi podaci pokazuju da se smeštaj koji počinje u detinjstvu u velikom broju slučajeva nastavlja i u odraslom dobu, bez jasnog prelaska ka samostalnijem životu. Umesto privremenog odgovora na potrebe korisnika, institucija tako postaje njihovo dugoročno, a ponekad i doživotno okruženje.
U ovim ustanovama nalazi se 939 odraslih osoba, koje čine 67 odsto ukupnog korisničkog kapaciteta. To znači da ustanove prvobitno namenjene deci i mladima u praksi najvećim delom zbrinjavaju punoletne osobe. Takva struktura ukazuje na nedostatak alternativnih oblika podrške, posebno za osobe kojima je potrebna dugoročna pomoć u svakodnevnom životu. Bez dostupnog stanovanja uz podršku, lične asistencije i drugih usluga, mogućnosti za izlazak iz institucionalnog sistema ostaju ograničene.
Dodatne teškoće postoje i u ustanovama za vaspitanje dece i omladine, gde trećina korisnika boravi između tri i pet godina. To prevazilazi ideju kratkoročne, intenzivne podrške i ukazuje na potrebu za boljim povezivanjem socijalne zaštite sa obrazovnim, porodičnim i lokalnim službama. U Srbiji postoji deset ustanova za decu bez roditeljskog staranja, šest ustanova za decu i mlade sa smetnjama u razvoju i tri ustanove za vaspitanje dece i omladine. Njihova uloga ostaje važna, ali dugotrajni boravci pokazuju da institucionalni smeštaj ne može sam da odgovori na sve potrebe korisnika.
Mladi bez podrške rizikuju dugotrajnu institucionalizaciju
Tokom 2025. godine u domskom smeštaju nalazile su se 433 mlade osobe, što je oko dva odsto ukupnog broja korisnika ustanova socijalne zaštite. Posebnu pažnju privlači podatak da su 53 mlade osobe bile smeštene u ustanovama za odrasle sa invaliditetom. Prelazak iz detinjstva u odraslo doba trebalo bi da donese više mogućnosti za samostalnost, obrazovanje i uključivanje u zajednicu, ali taj proces nije jednostavan kada nedostaje odgovarajuća podrška. Ako lokalne usluge nisu dostupne, mladi često ostaju u poznatom institucionalnom okruženju ili prelaze u ustanove za odrasle.
Strategija deinstitucionalizacije i razvoja usluga socijalne zaštite u zajednici predviđa smanjenje oslanjanja na domski smeštaj i razvoj podrške koja korisnicima omogućava život van ustanova. Među takvim uslugama su stanovanje uz podršku, lični pratilac, pomoć u svakodnevnim aktivnostima i programi za zapošljavanje. Njihova dostupnost, međutim, zavisi i od kapaciteta lokalnih samouprava, stručnog kadra i stabilnog finansiranja. Bez tih uslova, zakonski ciljevi teško se pretvaraju u konkretne mogućnosti za korisnike i njihove porodice.
Dodatni izazov predstavlja visok udeo dece sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom u pojedinim ustanovama. U domovima za decu bez roditeljskog staranja više od polovine dece ima neku vrstu invaliditeta, dok u ustanovama za vaspitanje dece i omladine taj udeo dostiže 70 odsto. Ovi podaci ukazuju na potrebu da se podrška prilagodi pojedinačnim potrebama, umesto da se institucionalni smeštaj podrazumeva kao dugoročno rešenje. Uspeh sistema socijalne zaštite neće se meriti samo manjim brojem dece u domovima već i time koliko korisnika dobija priliku da živi bezbedno, dostojanstveno i uz podršku u svojoj zajednici.
