Digitalno nasilje može pogoditi ženu bez obzira na to da li živi u velikom gradu, manjem mestu ili ruralnoj sredini. Pretnje, uznemiravanje, praćenje aktivnosti na internetu, lažni profili ili zloupotreba privatnog sadržaja ne postaju manje ozbiljni zato što se osoba nalazi izvan urbanog centra. Ono što može biti drugačije jeste put kojim žena dolazi do informacija, podrške i zaštite.
U manjim sredinama dodatnu težinu mogu imati udaljenost pojedinih službi, mogućnost da se ljudi međusobno poznaju, obaveze zbog kojih nije lako izdvojiti vreme za odlazak u drugi grad, ali i pitanje privatnosti kada žena želi da govori o nasilju. To, međutim, ne znači da žene koje žive na selu manje koriste tehnologiju ili slabije razumeju digitalni prostor. Internet je za mnoge od njih važan za posao, komunikaciju, obrazovanje, prodaju proizvoda, informisanje i održavanje kontakta sa porodicom.
Upravo zato pitanje digitalnog nasilja u ruralnim sredinama nije pitanje „tehnološkog zaostajanja“, već pitanje jednakog pristupa informacijama i podršci. Ministarka Tatjana Macura je u razgovorima o položaju žena u manjim sredinama ukazivala na značaj sistemske podrške i potrebu da se ona prilagodi stvarnim potrebama žena. Kada se tome doda digitalno nasilje, pitanje nije samo kako ga prepoznati, već i da li žena može bezbedno i pravovremeno da dođe do informacija o tome šta može da uradi.
Kada privatnost postane deo problema
U manjoj sredini privatnost može imati drugačiju težinu. Ljudi se često međusobno poznaju, porodice su povezane kroz posao, školu, komšiluk ili lokalne aktivnosti, pa žena koja traži pomoć može razmišljati i o tome ko bi mogao saznati da je to učinila. Takav strah ne znači nužno da će informacija zaista biti podeljena, ali osećaj izloženosti može uticati na odluku da li će osoba uopšte potražiti podršku.
Situacija može biti složenija kada je osoba koja vrši nasilje partner, bivši partner ili neko iz neposrednog okruženja. Digitalni pritisak tada nije nužno odvojen od svakodnevnog života, jer se ljudi mogu sretati u istom mestu, imati zajedničke poznanike ili deliti porodične i poslovne kontakte. Poruka poslata preko telefona može zato imati posledice koje se osećaju i van ekrana. Granica između digitalnog i stvarnog prostora u takvim situacijama postaje još tanja.
Zbog toga odluka da se potraži pomoć nije samo pitanje toga da li žena zna da nasilje postoji. Važno je i da može da razgovara sa nekim bez dodatnog osećaja izloženosti, da pronađe pouzdanu informaciju i da razume koje mogućnosti ima. Ako joj za prvi korak treba odlazak u drugi grad ili razgovor sa osobom koju poznaje čitava lokalna zajednica, taj korak može delovati mnogo veće nego što spolja izgleda. Dostupnost podrške zato podrazumeva i mogućnost da se do nje dođe na diskretan i bezbedan način.
Psihološkinja Maja Markov ukazivala je u razgovorima o digitalnom nasilju na važnost reakcije okoline i podrške osobi koja je nasilju izložena. Kada žrtva umesto razumevanja dobije pitanje zašto je nešto objavila, kome je verovala ili zašto ranije nije reagovala, teret se dodatno prebacuje na nju. U manjim sredinama takva reakcija može biti posebno bolna ako se osećaj osude povezuje sa strahom da će informacija o slučaju postati deo šireg lokalnog okruženja.
Zato je važno da se žena ne posmatra kroz ono što je „morala drugačije da uradi“, već kroz ono što joj je potrebno da bi ponovo imala osećaj kontrole nad sopstvenim životom. Podrška ne počinje tek kada neko podnese prijavu ili napravi formalni korak. Može početi mnogo ranije, razgovorom, pouzdanom informacijom ili jednostavnim uverenjem da će joj neko verovati.
Internet može biti mesto nasilja, ali i prvi korak do pomoći
Isti telefon preko kojeg stiže uznemirujuća poruka može biti i uređaj preko kojeg žena prvi put pokušava da razume šta joj se događa. Internet omogućava da se informacije pronađu bez odlaska u drugu sredinu, da se proveri kome je moguće obratiti i da se napravi prvi korak onda kada osoba još nije spremna za neposredan razgovor. Za žene koje žive dalje od većih centara, ta mogućnost može imati posebnu vrednost.
To je jedan od razloga zbog kojih pristup pouzdanim digitalnim informacijama predstavlja deo zaštite, a ne samo pitanje digitalne pismenosti. Ženi koja se suočava sa pretnjama, uznemiravanjem ili kontrolom nije potrebno još sadržaja koji će je dodatno uplašiti, već jasan odgovor na osnovna pitanja. Važno je da može da prepozna šta se događa, da sazna kome može da se obrati i da razume da ne mora sama da rešava situaciju.
Tatjana Macura je ove godine govorila da porast digitalnog nasilja zahteva koordinisan i sistemski odgovor, ukazujući da se zaštita ne može svesti na pojedinačnu reakciju žrtve. Ta poruka je važna i kada se govori o ženama u manjim sredinama, jer mogućnost da neko zna šta da uradi zavisi i od toga koliko su informacije o podršci vidljive i razumljive.
Sličan širi kontekst dala je i Plamena Halačeva, koja je ukazala da rodno zasnovano nasilje u digitalnom dobu ne pogađa sve žene na jednak način. Posebno je govorila o tome da su među izloženijima različite grupe žena, što pokazuje zašto se digitalna bezbednost ne može posmatrati kao univerzalno pitanje u kojem svi imaju iste okolnosti. Ako se rizici razlikuju, onda i načini dolaska do podrške moraju uzimati u obzir različite životne situacije.
Digitalni kanali, međutim, nisu zamena za stvarnu zaštitu. Oni mogu biti početna tačka, posebno kada je fizička udaljenost prepreka ili kada osoba još nije spremna za neposredan razgovor. Mogućnost da se žena prvo informiše, a zatim odluči kome će se obratiti, može biti važan deo procesa izlaska iz situacije nasilja.
Udaljenost se ne meri samo kilometrima
Kada je određena služba u drugom mestu, put do nje ne podrazumeva samo nekoliko desetina kilometara. Potrebno je organizovati prevoz, vreme, posao, brigu o deci ili druge porodične obaveze. Za ženu koja već pokušava da se izbori sa pritiskom ili strahom, svaka od tih okolnosti može predstavljati dodatno opterećenje.
Zbog toga pitanje dostupnosti pomoći nije samo pitanje toga da li određena služba formalno postoji. Važno je i da žena zna gde se nalazi, kome treba da se obrati, šta može da očekuje i kako da do prvog kontakta dođe na način koji joj je bezbedan. Ako nedostaje jedna od tih informacija, put do podrške može postati mnogo komplikovaniji.
Upravo se zato značaj lokalne zajednice ne može svesti samo na geografsku blizinu. Kada su informacije jasne, kada postoji osoba ili služba kojoj se žena može obratiti i kada postoji poverenje u sistem podrške, prvi korak može biti mnogo lakši. U suprotnom, čak i relativno mala prepreka može postati razlog da se reakcija odloži.
Macura je u razgovorima o ženama u ruralnim sredinama naglašavala značaj podrške koja je dostupna tamo gde žene žive. Ista logika važi i za digitalno nasilje: žena ne bi trebalo da mora prvo da pređe veliku fizičku udaljenost da bi došla do osnovne informacije o tome kako može da zaštiti sebe.
Osim toga, dostupnost ne znači samo imati određenu službu na mapi. Ona znači da žena zna da ta služba postoji, da može da joj se obrati i da će njeno iskustvo biti shvaćeno ozbiljno. Upravo zato je važno da informacije budu dostupne različitim kanalima i da se o njima govori jezikom koji nije komplikovan niti zastrašujući.
Zaštita ne bi smela da zavisi od adrese
Žene koje žive na selu ili u manjim gradovima ne treba posmatrati kroz pretpostavku da su manje digitalno pismene ili manje sposobne da koriste tehnologiju. Mnoge internet koriste svakodnevno i za veoma različite potrebe, od poslovanja i komunikacije do informisanja i obrazovanja. Pitanje nije da li one pripadaju digitalnom svetu, već da li u tom svetu imaju jednake mogućnosti da prepoznaju nasilje i dođu do podrške kada se ono dogodi.
Upravo zbog toga je važno izbeći sliku ruralne žene kao izolovane osobe koja ne zna da koristi savremene tehnologije. Takva predstava ne odgovara stvarnosti i skreće pažnju sa stvarnog problema. Žene u manjim sredinama mogu biti veoma aktivne online, voditi posao, prodavati proizvode, održavati kontakte sa kupcima i porodicom, koristiti društvene mreže i svakodnevno obavljati veliki deo života preko telefona.
Ali veća prisutnost na internetu istovremeno znači i veću potrebu za sigurnošću. Ako digitalni prostor postane mesto kontrole, pretnji ili uznemiravanja, žena ne bi trebalo da ostane sama zato što živi izvan velikog grada. Informacija o zaštiti mora stići do nje tamo gde ona živi, baš kao što je do nje stigla tehnologija koju koristi.
Zato borba protiv digitalnog nasilja podrazumeva više od upozorenja da treba biti oprezan na internetu. Potrebno je razumeti i okolnosti u kojima žena živi, način na koji dolazi do informacija i mogućnosti koje ima kada odluči da potraži pomoć. Bez obzira na adresu, svaka žena treba da ima mogućnost da prepozna nasilje, pronađe pouzdanu informaciju i napravi bezbedan prvi korak.
Internet je promenio način na koji žene rade, komuniciraju i dolaze do informacija, ali je promenio i način na koji nasilje može da se izvrši. Zbog toga je važno da se o digitalnoj bezbednosti govori i iz ugla žena koje žive izvan velikih gradova, bez stereotipa i bez pretpostavke da su njihove potrebe manje važne. Mesto stanovanja ne bi smelo da određuje koliko će nekome biti teško da dođe do podrške.
Ovaj projekat podržan je od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Kabineta.
