Može li količina šećera koju čovek unosi u najranijem detinjstvu da utiče na njegovo zdravlje sedam decenija kasnije? Istraživanja sprovedena na ljudima rođenim u posleratnoj Britaniji ukazuju na moguću vezu između ograničenog unosa šećera u prvim godinama života i manjeg rizika od pojedinih hroničnih bolesti u odraslom dobu.
Posle Drugog svetskog rata, šećer je u Velikoj Britaniji bio racionalizovan, a posebna ograničenja za slatkiše ukinuta su 1953. godine. Promena je istraživačima omogućila da uporede generacije koje su odrastale uz različite količine šećera u ishrani. Rezultati ukazuju da prvih 1.000 dana života, od začeća do približno drugog rođendana, mogu imati dugoročan značaj, ali naučnici upozoravaju da povezanost ne dokazuje da je šećer neposredni uzrok kasnijih zdravstvenih razlika.
Posleratna ograničenja otvorila su put novim istraživanjima
U posleratnoj Britaniji, ograničenja u snabdevanju hranom odnosila su se i na šećer. Odrasli su imali pravo na približno 40 grama dnevno, dok je deci bilo namenjeno još manje, a za bebe i sasvim malu decu nije se preporučivalo dodavanje šećera. Takav režim trajao je godinama, sve dok ograničenja nisu ukinuta 1953. godine. Ubrzo nakon toga, potrošnja šećera naglo je porasla.
Ova promena stvorila je priliku da se prouče dugoročne razlike između ljudi koji su u ranom detinjstvu bili izloženi različitim količinama šećera. Istraživači su analizirali zdravstvene podatke britanske Biobanke, upoređujući osobe rođene neposredno pre i posle ukidanja restrikcija. Neki učesnici bili su izloženi ograničenom unosu samo tokom trudnoće, dok su drugi takav režim ishrane iskusili i tokom prvih meseci ili godina života.
Rezultati jedne studije pokazali su da su osobe koje su duže bile izložene ograničenom unosu šećera imale manji rizik od dijabetesa tipa 2 i visokog krvnog pritiska u kasnijem životu. Kod onih koji su bili izloženi restrikcijama tokom prvih 1.000 dana zabeležen je 35 odsto manji rizik od dijabetesa tipa 2 i 20 odsto manji rizik od povišenog krvnog pritiska, u poređenju sa ljudima koji nisu bili izloženi takvim ograničenjima. To su statističke razlike u posmatranim grupama, a ne dokaz da će se isti ishod pojaviti kod svake osobe.
Moguće koristi obuhvataju više od krvnog pritiska
Kasnija istraživanja proširila su analizu na druge zdravstvene pokazatelje. Naučnici su ispitivali moguće veze između rane izloženosti šećeru i kardiovaskularnih bolesti, oboljenja jetre, respiratornih problema i demencije. Proučavane su i mere biološkog starenja, koje ne označavaju samo broj godina života već i promene u organizmu povezane sa njegovim funkcionisanjem.
U pojedinim analizama, ljudi koji su u ranom životu bili izloženi ograničenom unosu šećera imali su povoljnije rezultate na nekim pokazateljima biološke starosti. Razlike su bile relativno male, ali su istraživačima otvorile pitanje da li ishrana u najranijem periodu može uticati na više organskih sistema istovremeno. Pošto su dijabetes, gojaznost i visok krvni pritisak povezani sa nizom drugih bolesti, moguće je da se deo uočenih veza preklapa.
Jedno istraživanje objavljeno u avgustu ukazalo je i na povezanost ranog ograničavanja šećera sa manjim rizikom od dijagnoze anksioznosti u odraslom dobu. U toj grupi zabeležena je i manja sklonost ka slatkoj hrani decenijama kasnije. Ipak, takvi nalazi zahtevaju dodatnu proveru pre nego što se mogu izvesti čvrsti zaključci o uticaju ranog unosa šećera na mentalno zdravlje ili kasnije prehrambene navike.
Naučnici još traže objašnjenje dugoročnog uticaja
Za sada nije jasno kojim bi mehanizmima ograničen unos šećera u ranom životu mogao biti povezan sa boljim zdravstvenim ishodima mnogo decenija kasnije. Jedna mogućnost je da ishrana u tom periodu utiče na metaboličko programiranje, odnosno na način na koji organizam kasnije reguliše energiju i reaguje na hranljive materije. U razmatranju su i osetljivost na insulin, kontrola apetita i sitosti, kao i razvoj masnog tkiva.
Važan je i razvoj mozga, koji se odvija veoma brzo tokom trudnoće i prvih godina života. Ishrana bogata šećerom povezuje se sa upalnim procesima i promenama crevnog mikrobioma, pa istraživači ispituju da li bi takvi procesi mogli da utiču i na funkcije mozga. Međutim, to su moguća objašnjenja, a ne potvrđeni uzroci rezultata zabeleženih u britanskoj populaciji.
Istraživanja o posledicama gladi i neuhranjenosti u ranom životu takođe pokazuju da period razvoja može imati dugoročan značaj. Jedan od najpoznatijih primera je holandska „zima gladi“ 1944. i 1945. godine, kada su nestašice hrane ostavile posledice koje su istraživači kasnije povezivali sa većim rizikom od gojaznosti i dijabetesa. Ipak, britanska ograničenja šećera bila su drugačija: nije se radilo o opštoj gladi niti o ozbiljnom nedostatku kalorija, već o ograničavanju jedne namirnice u inače relativno adekvatnoj ishrani.
Rezultati ne znače da je stroga dijeta dobra za decu
Istraživači naglašavaju da dosadašnji nalazi ne dokazuju uzročno-posledičnu vezu. Više analiza oslanja se na preklapajuće grupe učesnika britanske Biobanke, pa se ne mogu sve smatrati nezavisnim potvrđivanjem istog zaključka. Za pouzdaniju procenu potrebna su istraživanja na drugim populacijama, uz različite metode i dugoročno praćenje.
Još nije moguće precizno utvrditi ni koliko je šećera previše u svakom uzrastu, niti da li je najvažniji period trudnoće, prvih šest meseci života ili prelazak na čvrstu hranu. Ipak, istraživanja podržavaju širu preporuku da se nepotrebni dodati šećeri ograniče, posebno u ishrani male dece. To ne znači da je strogo uskraćivanje hrane korisno, već da kvalitet ishrane i vreme u kojem se određene navike formiraju mogu biti važni za kasnije zdravlje.
Savremene preporuke u Velikoj Britaniji ograničavaju unos slobodnih šećera na najviše 30 grama dnevno za odrasle i decu uzrasta od 11 godina naviše, uz niže granice za mlađe uzraste. U slobodne šećere ubrajaju se oni dodati hrani i piću, kao i šećeri prisutni u medu, sirupima, smutijima i voćnim sokovima. Za bebe se ne preporučuje dodavanje šećera u hranu i piće.
Najvažnija poruka ovih istraživanja nije da decu treba izlagati strogim ograničenjima, već da ishrana u najranijem životnom dobu može imati posledice koje se protežu daleko u budućnost. Dok naučnici nastavljaju da proveravaju rezultate, raznovrsna i uravnotežena ishrana, uz izbegavanje nepotrebnog šećera, ostaje razuman pristup očuvanju zdravlja.
